Први ужички видео клуб

180

Имати видео рикордер био је већа привилегија него сада Ајфон телефон. Био је то статусни симбол посебне врсте. Улагање у видео рекеордер позицинирало вас је другачије од онога ко улаже у нови намештај. С појавом рекордера дошло је до отварања првих видео клубова. Први видео рекордери појавили су се у Ужицу почетком осамдесетих година. То ново технолошко чудо, које је у станове донело могућност гледања и снимања, шверцовали су преко царина разни људи, они који су службено путовали на запад, као и гастрабајтери приликом својих долазака, иако су коштали превише, хиљаду и више немачких марака или долара.

Први ужички видео клуб Видео радионица. Десно рента касета, лево студио за титловање и копирање филмова са технологијом LaserVision
Први ужички видео клуб Видео радионица. Десно рента касета, лево студио за титловање и копирање филмова са технологијом LaserVision

Известан број привилегованих Ужичана имао је прилику да нове филмове не мора да гледа у биоскопу, већ у својим домовима, на разливеним, али гледљивим пиратским копијама краденим Бога питај одакле. Био сам један од њих и схватио сам шта ће у будућности бити потребно граду, уједно да ће то бити и добар посао док та технологија буде у оптицају.

Први видео клуб у Ужицу отворен је 1984. године и донео је у ужички крај нове светске технолошке новотарије.

Отворио га је Предраг Ковачевић Ковач у сопственој старој кући у улици Омладинској 28, моја маленкост, тако да бих могао да прогласим себе као првог ужичког видеотекара. Видео клуб је био пријављен као додатна делатност за одржавање и поправке Hi-Fi и видео уређаја и изнајмљивање видео касета, па сам га назвао „Видео радионица“.

У Видео радионици су Ужичани могли изнајмити филмове на VHS касетама, услуге одржавања видео рекордера и слично. Бавили смо се и израдом VHS мастера са тада најнапреднијег филипсовог система LaserVision што би могло да се преведе као Ласер визија, који је нудио у то време максималан видео квалитет. Видео плоче на којима су били филмови и концерти биле су формата као винилна LP плоча, сребрне свeтлуцаве боје као данашњи CD дискови. Током времена набавио сам за то време импозантну колекцију LaserVision дискова – преко 200 вркунских холивудских филмова, као и 50 видео снимака рок концерата директно из Швајцарске, и могао бих нагласити да је Видео радионица ту технологију прва увела у некадашњу Југу… Филмове смо титловали, а мастере продавали на подручју целе тадашње Југославије поузећем.

Почетак видеотекарства у Ужицу, видорекордер Akai и 15 VHS касeта са филмским хитовима
Почетак видеотекарства у Ужицу, видорекордер Akai и 15 VHS касeта са филмским хитовима

Видео студио и видео клуб „Видео радионица“ осамдесетих и деведесетих година је био познат по свом квалитету на далеко, и био основа за отварање прве ужичке Телевизије 5. Када сам почео да се бавим телевизијом Видео радионицу су преузела моја жена Љубинка и ћерка Маја…

Видео радионица је имала своју испоставу на Златибору и једно време и у Градској галерији, која је радила под слоганом „Мирис старог биоскопа“… Са пријатељима Зораном Домановићем, Милутином Мајсторовићем и Зораном Кондићем Кондом, „Видео радионица“ је пар година имала своје испоставе на ужичким Теразијама, на Тргу партизана, у Ариљу… Видео радионица је радила до пред крај прве деценије 21. века, све док је итернет, нове технологије на њему нису превазишли. Али ту није крај приповедања…

То време почетака видео клубова се не може мерити са данашњим временом интернета и торената и форматима који су данас у оптицају као што је Blue Ray. Али ако би ипак упоредили време ВХС ере са данашњим дигиталним, то време делује као камено доба. Те пластичне касете које се премотавају са аналогним записом у свом најбољем издању нису могле да пруже ни мали део онога што данас пружа дигитална технологија.

Нама који смо први ушли у видео посао, та предност омогућила је да зарадимо солидно упркос великим трошковима, као што је био случај “Видео радионице”. Касније власници тих првих бољих видео клубова у Београду су се апгрејдовали у дистрибутере или у власнике телевизија као што је то урадио и Жељко Митровић, када је видео клуб “Пинк” постао ТВ Пинк. У Ужицу је “Видео радионица” остала да ради.

Реклама за LaserVision грамофон и плоче
Реклама за LaserVision грамофон и плоче

Лично сам после 10 година рада као видотекар започео 1994. ту нову видео варијанту ужичку прву ТВ5.

Предност првих видотекара могла је да се користи до почетка деведесетих година, када видео рикордер више није био привилегија. Постао је доступан као роба из увоза, цена је постала повољнија, и попут епидемије је преплавио тадашњу Југославију, па тако и Ужице. Видео клубови почели су да ничу као печурке, у Ужицу их је било једно време 98 и већина је куповала мастере у Видео радионици, али је било доста оних који су их изнајмљивали у њеним видео клубовима и преснимавали.

Рад са видео клубом је, осим држања киоска с пљескама, био један од најпомоднијих облика урбаног приватног бизниса. Коме је биоскоп био скуп или непотребан, могао је да за цену биоскопске карте донесе кући по неколико наслова на касетама. Гадних деведесетих година 20. века дошло је до озбиљног пада гледаности у до тада препуним биоскопима, тако је било и са ужичким биоскопом који је ишао дотле да, да би се спасао, отворио пиратски видео клуб. Како је растао број клубова, тако је квалитет опадао, а пиратерија је јачала. Нове филмове било је неопходно допремити што пре по цену да копија буде катастрофална. Овај удар пиратерије на кратко је прекинуло формирање дистрибутерских кућа које су легално откупљивале филмове и издавали их на оригиналним видео касетама, а пиратерисање су кажњавали судским тужбама.

LaserVision плоча
LaserVision плоча

Санкције које су уведене земљи почетком деведесетих онемогућили су дистрибутере да увозе и тада је дошао нови талас пиратерије још јачи него претходни. Копије су биле никада горе – снимљене ВХС камером у биоскопу. У општем расулу видео клуб је био пристојан извор преживљавања за власнике и катастрофална али једина могућност праћења светске кинематографије за кориснике. Онда су се дистрибутери, након попуштања санкција, вратили у игру с оригиналним издањима, али пиратерија је толико ојачала да је било немогуће сузбити је. Свако је могао да отвори и покрене видео клуб, али мали број њих је успео да се издигне у тој гомили .

Потпуно увођење видеотекарства у легалне воде, под контролом дистрибутера, и престројавање на ДВД формат почетком двехиљадитих донело је гашење великог броја клубова. Томе је допринела и појава DivX формата који је људима омогућио да филмове гледају на својим компјутерима. Неки су тада рентирање касета заменили за резање филмова на дискове не би ли покушали да преживе. Завршни ударац дошао је с торентима и то је био крај видео клубовима онаквим каквим смо их знали претходних 20 година. Задовољство гледања филмова код куће данас је много веће и јефтиније. Све се може наћи на интернету у савршеној резолуцији, гледати на великом панел те-ве-у или платну са звуком као у синеплексу. Али то је једна технолошка супериорност која се сада већ постала “здраво за готово”.

VHS ера је била специфична, јер изазивала је својеврсну грозницу. Вероватно због тога што је могућност да биоскоп донесеш у своју кућу била нова. Јер оно што је ново увек је занимљивије, макар било и на разливеном снимку са масним жутим словима. Мени је то време док сам се бавио видеотекарством остало уз све муке са застарелом државом у лепом сећању. Много тога сам научио, одгледао више од 5000 филмова радећи титовање и копирање са мастера, а и то ме радује што сам нешто ново у најбољем могућем квалитету унео у ужичку урбану зону на задовољство суграђана.