Imati video rikorder bio je veća privilegija nego sada Ajfon telefon. Bio je to statusni simbol posebne vrste. Ulaganje u video rekeorder poziciniralo vas je drugačije od onoga ko ulaže u novi nameštaj. S pojavom rekordera došlo je do otvaranja prvih video klubova. Prvi video rekorderi pojavili su se u Užicu početkom osamdesetih godina. To novo tehnološko čudo, koje je u stanove donelo mogućnost gledanja i snimanja, švercovali su preko carina razni ljudi, oni koji su službeno putovali na zapad, kao i gastrabajteri prilikom svojih dolazaka, iako su koštali previše, hiljadu i više nemačkih maraka ili dolara.
Izvestan broj privilegovanih Užičana imao je priliku da nove filmove ne mora da gleda u bioskopu, već u svojim domovima, na razlivenim, ali gledljivim piratskim kopijama kradenim Boga pitaj odakle. Bio sam jedan od njih i shvatio sam šta će u budućnosti biti potrebno gradu, ujedno da će to biti i dobar posao dok ta tehnologija bude u opticaju.
Prvi video klub u Užicu otvoren je 1984. godine i doneo je u užički kraj nove svetske tehnološke novotarije.
Otvorio ga je Predrag Kovačević Kovač u sopstvenoj staroj kući u ulici Omladinskoj 28, moja malenkost, tako da bih mogao da proglasim sebe kao prvog užičkog videotekara. Video klub je bio prijavljen kao dodatna delatnost za održavanje i popravke Hi-Fi i video uređaja i iznajmljivanje video kaseta, pa sam ga nazvao „Video radionica“.
U Video radionici su Užičani mogli iznajmiti filmove na VHS kasetama, usluge održavanja video rekordera i slično. Bavili smo se i izradom VHS mastera sa tada najnaprednijeg filipsovog sistema LaserVision što bi moglo da se prevede kao Laser vizija, koji je nudio u to vreme maksimalan video kvalitet. Video ploče na kojima su bili filmovi i koncerti bile su formata kao vinilna LP ploča, srebrne svetlucave boje kao današnji CD diskovi. Tokom vremena nabavio sam za to vreme impozantnu kolekciju LaserVision diskova – preko 200 vrkunskih holivudskih filmova, kao i 50 video snimaka rok koncerata direktno iz Švajcarske, i mogao bih naglasiti da je Video radionica tu tehnologiju prva uvela u nekadašnju Jugu… Filmove smo titlovali, a mastere prodavali na području cele tadašnje Jugoslavije pouzećem.
Video studio i video klub „Video radionica“ osamdesetih i devedesetih godina je bio poznat po svom kvalitetu na daleko, i bio osnova za otvaranje prve užičke Televizije 5. Kada sam počeo da se bavim televizijom Video radionicu su preuzela moja žena Ljubinka i ćerka Maja…
Video radionica je imala svoju ispostavu na Zlatiboru i jedno vreme i u Gradskoj galeriji, koja je radila pod sloganom „Miris starog bioskopa“… Sa prijateljima Zoranom Domanovićem, Milutinom Majstorovićem i Zoranom Kondićem Kondom, „Video radionica“ je par godina imala svoje ispostave na užičkim Terazijama, na Trgu partizana, u Arilju… Video radionica je radila do pred kraj prve decenije 21. veka, sve dok je iternet, nove tehnologije na njemu nisu prevazišli. Ali tu nije kraj pripovedanja…
To vreme početaka video klubova se ne može meriti sa današnjim vremenom interneta i torenata i formatima koji su danas u opticaju kao što je Blue Ray. Ali ako bi ipak uporedili vreme VHS ere sa današnjim digitalnim, to vreme deluje kao kameno doba. Te plastične kasete koje se premotavaju sa analognim zapisom u svom najboljem izdanju nisu mogle da pruže ni mali deo onoga što danas pruža digitalna tehnologija.
Nama koji smo prvi ušli u video posao, ta prednost omogućila je da zaradimo solidno uprkos velikim troškovima, kao što je bio slučaj “Video radionice”. Kasnije vlasnici tih prvih boljih video klubova u Beogradu su se apgrejdovali u distributere ili u vlasnike televizija kao što je to uradio i Željko Mitrović, kada je video klub “Pink” postao TV Pink. U Užicu je “Video radionica” ostala da radi.
Lično sam posle 10 godina rada kao vidotekar započeo 1994. tu novu video varijantu užičku prvu TV5.
Prednost prvih vidotekara mogla je da se koristi do početka devedesetih godina, kada video rikorder više nije bio privilegija. Postao je dostupan kao roba iz uvoza, cena je postala povoljnija, i poput epidemije je preplavio tadašnju Jugoslaviju, pa tako i Užice. Video klubovi počeli su da niču kao pečurke, u Užicu ih je bilo jedno vreme 98 i većina je kupovala mastere u Video radionici, ali je bilo dosta onih koji su ih iznajmljivali u njenim video klubovima i presnimavali.
Rad sa video klubom je, osim držanja kioska s pljeskama, bio jedan od najpomodnijih oblika urbanog privatnog biznisa. Kome je bioskop bio skup ili nepotreban, mogao je da za cenu bioskopske karte donese kući po nekoliko naslova na kasetama. Gadnih devedesetih godina 20. veka došlo je do ozbiljnog pada gledanosti u do tada prepunim bioskopima, tako je bilo i sa užičkim bioskopom koji je išao dotle da, da bi se spasao, otvorio piratski video klub. Kako je rastao broj klubova, tako je kvalitet opadao, a piraterija je jačala. Nove filmove bilo je neophodno dopremiti što pre po cenu da kopija bude katastrofalna. Ovaj udar piraterije na kratko je prekinulo formiranje distributerskih kuća koje su legalno otkupljivale filmove i izdavali ih na originalnim video kasetama, a piraterisanje su kažnjavali sudskim tužbama.
Sankcije koje su uvedene zemlji početkom devedesetih onemogućili su distributere da uvoze i tada je došao novi talas piraterije još jači nego prethodni. Kopije su bile nikada gore – snimljene VHS kamerom u bioskopu. U opštem rasulu video klub je bio pristojan izvor preživljavanja za vlasnike i katastrofalna ali jedina mogućnost praćenja svetske kinematografije za korisnike. Onda su se distributeri, nakon popuštanja sankcija, vratili u igru s originalnim izdanjima, ali piraterija je toliko ojačala da je bilo nemoguće suzbiti je. Svako je mogao da otvori i pokrene video klub, ali mali broj njih je uspeo da se izdigne u toj gomili .
Potpuno uvođenje videotekarstva u legalne vode, pod kontrolom distributera, i prestrojavanje na DVD format početkom dvehiljaditih donelo je gašenje velikog broja klubova. Tome je doprinela i pojava DivX formata koji je ljudima omogućio da filmove gledaju na svojim kompjuterima. Neki su tada rentiranje kaseta zamenili za rezanje filmova na diskove ne bi li pokušali da prežive. Završni udarac došao je s torentima i to je bio kraj video klubovima onakvim kakvim smo ih znali prethodnih 20 godina. Zadovoljstvo gledanja filmova kod kuće danas je mnogo veće i jeftinije. Sve se može naći na internetu u savršenoj rezoluciji, gledati na velikom panel te-ve-u ili platnu sa zvukom kao u sinepleksu. Ali to je jedna tehnološka superiornost koja se sada već postala “zdravo za gotovo”.
VHS era je bila specifična, jer izazivala je svojevrsnu groznicu. Verovatno zbog toga što je mogućnost da bioskop doneseš u svoju kuću bila nova. Jer ono što je novo uvek je zanimljivije, makar bilo i na razlivenom snimku sa masnim žutim slovima. Meni je to vreme dok sam se bavio videotekarstvom ostalo uz sve muke sa zastarelom državom u lepom sećanju. Mnogo toga sam naučio, odgledao više od 5000 filmova radeći titovanje i kopiranje sa mastera, a i to me raduje što sam nešto novo u najboljem mogućem kvalitetu uneo u užičku urbanu zonu na zadovoljstvo sugrađana.
