Чикириз је на турском клесар, одакле потиче ово српско презиме или надимак из давнина. Чикиризи су оставили трага највише на споменицима српских ратника уклесаних у стотинама белега током прве половине 19 века, тих чувара загробних тајни јунака, на којима су њихове очи некада шеретске, некада подругљиве, а начешче разрогачене у обрачуну са смрћу.
Први српски самоуки народни уметник и каменорезац, Радосав Чикириз из Ритја у Драгачеву, рођен је 1834. год. Оставио је иза себе близу 200 оваквих јуначких обележја по којима су касније рађени крајпуташи.
Димитрије Аврамовић Чикириз, најбоље ужичко каменорезачко длето 19. века, рођен је у Маћама, сеоцету надомак Мучња, 1850. године, чувеном по ископишту танких камених плоча, којима су покриване старе куће најпре у околини Ивањице. Као дечачић је одведен код Радосава Чикириза да научи да буде клесар. Радосав је умро 1863. године, а Димитрије је код њега на занату провео 4 године.
Док је живео у родном крају, оставио је трага у црквама и гробљима на надгробним плочама. Остало је забележено те 1891. године, да је маћански клесар отворио у Ужицу радњу и постао првокласно каменорезачко длето Ужица, где се показао као добар кладеничар и чесмар. Учествовао је у градњи три ужичке еснафске чесме из 1896. год, том првом ужичком водоводу. Ону која је била на Житном пијацу, а данас на сланушком скверу, коју је подигла трговачко-занатска омладина, градио је сам Димитрије, где се и потписао “Индустрија Димитр. Ч. Аврамовића.” Натпис на овој чесми је од штампаних и писаних знакова. Писаним китњасто стилизованим словима урезана је свака трећа реч и потпис.
И Димитрије Аврамовић Чикириз је имао ученике. Зна се да је код њега учио у време Српско-турских ратова Трифун Кундовић, кога је научио да исписује и клеше лепа штампана слова, које је касније урезивао у посмртне животописе по мермеру студеничких споменика. Сматра се да је Кудовић постао најбољи студенички клесар свих времена. Зна се и да су киријџије Димитрију Аврамовићу доносили танкоплочасте крстатсте мермере из Студенице. Они су га и прозвали “Чикириз”.
Димитрије је дошао у Ужице пре српско-турских ратова, где је од каменорезашке уштеде, али и од трговине ракијом на Царини, изнад Ракијске пијаце, направио велику кућу “на бој” (спрат) и у њеном дворишту засновао каменорезачку радионицу и “индустрију”. Тако је спојене пренео и студенички и драгачевски начин израде надгробних споменика, које је даље проширио према Златибору, Тари, Јеловој Гори и Црнокоси. У почетку је радио под великим утицајем Радосава Чикириза и студеничке каменорезачке школе. Ипак, у Ужицу је полако напустио узоре из младости и окретао се новом поједностављеном индустриском обликовању и исписивању. На полупљоснатим тесаницима са полукружно заобљеним врхом је урезивао све мање текста са све мање клесаних слика и украса. А и камен је био другачији – пепељастоплавичаст мермер из Мандине стене и њему слични из пожешких, сињевачких и сечоречких мајдана. Тако је ужички Чикириз постао зачетник тзв. варошког ужичког каменорезачког стила, који се ширио према Чајтини, Бајној Башти, Косјерићу у коме је избегавао старовлашку драгачевску речитост и китњастост.
Од Димитрија Аврамовића Чикириза, када сам записивао податке 1993. остала је велика кућа саграђена 1882, калдрмисано двориште, остаци неких споменика у дворишту, камено корито, два споменика теслака, употрeбљено за степениште урађено Димитријевим рукама од тог плавичастог мермера. На Малом Забучју један део се зове Чикиризовина, по имању које је некад припадало првом ужичком Чикиризу, како су Ужичани називали његове мушке потомке, унука Драгиша Лала колико сам пратио. Остала је и та чесма, сада на Слануши, чију градњу је Димитрије добио такмичећи се на лицитацији са Спасојем Крстовићем. Ову ужичку знаменитост комисија, коју су чинили Владе Селаковић, Владимир Јанковић, Стеван Рајевац и инжињер Чеда Гагић, примила је на Житном Пијацу 26. октобра 1896. године. Независно од ове чесме и на другим еснафским чесмама неке делове је радио Димитрије Аврамовић Чикириз.
Што се тиче “индустрије”, породица Аврамовић ће је стварно развити, али у производњи чувених звона, по којима ће ужички “чикиризи” бити познати у читавој Србији. На ужичком гробљу Доварју на почетку једноставног породичног споменика, унуци су, шездесет две године после дедине смрти, исписали Аврамовић Димитрије 1848. – 1901.” Погрешили су у годинама и рођења и смрти, јер је парохијски свештеник у протоколу умрлих забележио да се каменорезац Димитрије преставио као педесетогодишњак 1903. “Сморила га сипња, коју је изазвало дугогодишње удисање камене прашине”. Али и парох је учинио грешку, као место рођења клесара Аврамовића навео је: Кушић…
Остала је и фотографија мајсторова – проћелав дежмекаст човек, одлучна погледа, са брковима и кратком брадом, у грађанском оделу. Додао сам и фотографију чесме коју је градио, која и данас пажљивог посматрача упознаје са првокласним ужичким каменорезачким длетом. Зато сам ставио и фотографију плоче, где се у дну види Димитријев потпис.
Мијодраг Дробњаковић: Димитријево имање се простирало од моста (ложионичког), па до капије Великог парка и од реке до путића изнад пруге и део изнад путића. Доњи део имања, где се сада налазе куће и пут ка Великом парку, продао је Симу Јовановићу, кафеџији из Ужица, а овај распарчао на плацеве.
