Čikiriz je na turskom klesar, odakle potiče ovo srpsko prezime ili nadimak iz davnina. Čikirizi su ostavili traga najviše na spomenicima srpskih ratnika uklesanih u stotinama belega tokom prve polovine 19 veka, tih čuvara zagrobnih tajni junaka, na kojima su njihove oči nekada šeretske, nekada podrugljive, a načešče razrogačene u obračunu sa smrću.
Prvi srpski samouki narodni umetnik i kamenorezac, Radosav Čikiriz iz Ritja u Dragačevu, rođen je 1834. god. Ostavio je iza sebe blizu 200 ovakvih junačkih obeležja po kojima su kasnije rađeni krajputaši.
Dimitrije Avramović Čikiriz, najbolje užičko kamenorezačko dleto 19. veka, rođen je u Maćama, seocetu nadomak Mučnja, 1850. godine, čuvenom po iskopištu tankih kamenih ploča, kojima su pokrivane stare kuće najpre u okolini Ivanjice. Kao dečačić je odveden kod Radosava Čikiriza da nauči da bude klesar. Radosav je umro 1863. godine, a Dimitrije je kod njega na zanatu proveo 4 godine.
Dok je živeo u rodnom kraju, ostavio je traga u crkvama i grobljima na nadgrobnim pločama. Ostalo je zabeleženo te 1891. godine, da je maćanski klesar otvorio u Užicu radnju i postao prvoklasno kamenorezačko dleto Užica, gde se pokazao kao dobar kladeničar i česmar. Učestvovao je u gradnji tri užičke esnafske česme iz 1896. god, tom prvom užičkom vodovodu. Onu koja je bila na Žitnom pijacu, a danas na slanuškom skveru, koju je podigla trgovačko-zanatska omladina, gradio je sam Dimitrije, gde se i potpisao “Industrija Dimitr. Č. Avramovića.” Natpis na ovoj česmi je od štampanih i pisanih znakova. Pisanim kitnjasto stilizovanim slovima urezana je svaka treća reč i potpis.
I Dimitrije Avramović Čikiriz je imao učenike. Zna se da je kod njega učio u vreme Srpsko-turskih ratova Trifun Kundović, koga je naučio da ispisuje i kleše lepa štampana slova, koje je kasnije urezivao u posmrtne životopise po mermeru studeničkih spomenika. Smatra se da je Kudović postao najbolji studenički klesar svih vremena. Zna se i da su kirijdžije Dimitriju Avramoviću donosili tankopločaste krstatste mermere iz Studenice. Oni su ga i prozvali “Čikiriz”.
Dimitrije je došao u Užice pre srpsko-turskih ratova, gde je od kamenorezaške uštede, ali i od trgovine rakijom na Carini, iznad Rakijske pijace, napravio veliku kuću “na boj” (sprat) i u njenom dvorištu zasnovao kamenorezačku radionicu i “industriju”. Tako je spojene preneo i studenički i dragačevski način izrade nadgrobnih spomenika, koje je dalje proširio prema Zlatiboru, Tari, Jelovoj Gori i Crnokosi. U početku je radio pod velikim uticajem Radosava Čikiriza i studeničke kamenorezačke škole. Ipak, u Užicu je polako napustio uzore iz mladosti i okretao se novom pojednostavljenom industriskom oblikovanju i ispisivanju. Na polupljosnatim tesanicima sa polukružno zaobljenim vrhom je urezivao sve manje teksta sa sve manje klesanih slika i ukrasa. A i kamen je bio drugačiji – pepeljastoplavičast mermer iz Mandine stene i njemu slični iz požeških, sinjevačkih i sečorečkih majdana. Tako je užički Čikiriz postao začetnik tzv. varoškog užičkog kamenorezačkog stila, koji se širio prema Čajtini, Bajnoj Bašti, Kosjeriću u kome je izbegavao starovlašku dragačevsku rečitost i kitnjastost.
Od Dimitrija Avramovića Čikiriza, kada sam zapisivao podatke 1993. ostala je velika kuća sagrađena 1882, kaldrmisano dvorište, ostaci nekih spomenika u dvorištu, kameno korito, dva spomenika teslaka, upotrebljeno za stepenište urađeno Dimitrijevim rukama od tog plavičastog mermera. Na Malom Zabučju jedan deo se zove Čikirizovina, po imanju koje je nekad pripadalo prvom užičkom Čikirizu, kako su Užičani nazivali njegove muške potomke, unuka Dragiša Lala koliko sam pratio. Ostala je i ta česma, sada na Slanuši, čiju gradnju je Dimitrije dobio takmičeći se na licitaciji sa Spasojem Krstovićem. Ovu užičku znamenitost komisija, koju su činili Vlade Selaković, Vladimir Janković, Stevan Rajevac i inžinjer Čeda Gagić, primila je na Žitnom Pijacu 26. oktobra 1896. godine. Nezavisno od ove česme i na drugim esnafskim česmama neke delove je radio Dimitrije Avramović Čikiriz.
Što se tiče “industrije”, porodica Avramović će je stvarno razviti, ali u proizvodnji čuvenih zvona, po kojima će užički “čikirizi” biti poznati u čitavoj Srbiji. Na užičkom groblju Dovarju na početku jednostavnog porodičnog spomenika, unuci su, šezdeset dve godine posle dedine smrti, ispisali Avramović Dimitrije 1848. – 1901.” Pogrešili su u godinama i rođenja i smrti, jer je parohijski sveštenik u protokolu umrlih zabeležio da se kamenorezac Dimitrije prestavio kao pedesetogodišnjak 1903. “Smorila ga sipnja, koju je izazvalo dugogodišnje udisanje kamene prašine”. Ali i paroh je učinio grešku, kao mesto rođenja klesara Avramovića naveo je: Kušić…
Ostala je i fotografija majstorova – proćelav dežmekast čovek, odlučna pogleda, sa brkovima i kratkom bradom, u građanskom odelu. Dodao sam i fotografiju česme koju je gradio, koja i danas pažljivog posmatrača upoznaje sa prvoklasnim užičkim kamenorezačkim dletom. Zato sam stavio i fotografiju ploče, gde se u dnu vidi Dimitrijev potpis.
Mijodrag Drobnjaković: Dimitrijevo imanje se prostiralo od mosta (ložioničkog), pa do kapije Velikog parka i od reke do putića iznad pruge i deo iznad putića. Donji deo imanja, gde se sada nalaze kuće i put ka Velikom parku, prodao je Simu Jovanoviću, kafedžiji iz Užica, a ovaj rasparčao na placeve.
