Првослав Шмакић Шмака ужичка мото легенда са Златиборског пута

1867

“Луду главу сам заиста имао, тако да сам за шампиона већ испунио пола услова. Био сам најбољи у испитима спретности.“ Првослав Шмакић Шмака

Те 1995, када је гостовао на ужичкој ТВ5, Првослав Шмакић Шмака, ужичка мотористичка легенда, напунио је 60 година и до тада је на свој начин обележио време у коме живи.

Рођен је Ужицу, ту у подножју Забучја, син добростојећег ужичког кафеџије Мила Шмакића, чија је на далеко позната кафана “Цар Душан” била у доњем делу Житног пијаца на Главној улици, код раскрснице Мегдана. Шмакића имање се простирало уз стари Златиборски пут, имало је велики воћњак пун различитог воћа. Посебно је било јабука и крушака свих врста, златне параменке, колачаре, кожаре, сенебије, будимке, крушке маслинке, арапке, па шљиве, ораси, разне трешње… Многе генерације ужичке деце су запамтили тај Шмакића воћњак, који се протезао све до чесме на „Куки“.

Ужички мотористи, друга половина педесетих година, Шмака у средини
Ужички мотористи, друга половина педесетих година, Шмака у средини

Од најраније младости Шмака се разликовао од својих вршњака. Све је почињао први, док су га остали опонашали. Имао је најбоље поткованице са алкама, да звече кад се спуштао низ залеђену „Куку“, док су се остала деца из тог краја возила на обичним лигурама. И не само то, први је набавио француске сличуге, комплет са ципелама, док су остали возили потковане код Пујда или Ћита шлициге. Са 10 година је имао је највећи кавез за голубове, најбоље ужичке превртаче. Лубав према птицама Шмака је пренео и на другу децу, па су на Златиборском путу сви почели „држити“ голубове. Гајио је Шмака и куниће, оне беле ангароре са црвеним очима. Друга деца су узела „пелцер“, па су се у многим ужичким двориштима појавили кавези са потомцима од Шмакиних „зецова“, а од њихове меке вунице плели најлепши шалови и зимске капе.

Иако није био лош ђак, Шмаки је школа била у другом плану, па је отишао на занат код тада познатог мајстора Ристивоја Ковачевића, брата мога деде Витомира, и изучио машинбраварски занат. После заната, Шмака је опремио своју радионицу и стечено знање почео да примењује… Прво је саставио од делова заосталих од Немаца један бицикл, који су тада били права реткост, а затим, када је довољно зарадио, купио је тркачки бицикл. Остали Шмакини другари су постали његови највећи навијачи, када је учествовао на тркама са тада познатим ужичким бициклистима: Миливојом, Караклајом, Ботом, Чикиризом, Радом Вељачем… На бициклу се спуштао низ окомиту Окуку, пео уз Лазића брдо, по двадесетак пута прелазио преко железничког моста на плажи.

Желео је све већу брзину, па је набавио мопед од 50 кубика, на коме је почео да побеђује на првим ужичким мото тркама. Да би могао да се такмичи са тадашњим асовима Мисаром, Бином, Пикљом, Витом Максимовићем, касније је набавио јачи мотор БМW и почео да побеђује на републичким такмичењима. Иако је Првослав Шмакић учествовао у тркама мотора и био доста пута шампион, чим је набавио свога првога “фићу”, прешао је на ауто-трке.

Своју љубав према мото спорту у другој половини шездесетих година је пренео на релије и то је потрајало више од 20 година. Најпре је возио фићу, па НСУ и на крају „стојадина“. Био је члан репрезентације Југославије на првенству Балкана 1969.

Шампион у националној класи Првослав Шмакић Шмака са својом фићом
Шампион у националној класи Првослав Шмакић Шмака са својом фићом

„Рели је стартовао у Златним Пјавцима, на Црном Мору, Бугарска, у Констанци су прешли у Румунију, затим се возило кроз Румунију и потом кроз Југославију до Чачка, а од Чачка су се поново враћали у Бугарску до Сунчевог Брега. Рели је трајо једанаест дана и сваки дан се возило од осам до четири. Увече, у сваком месту, у коме је био циљ етапе тог дана, градоначелник је приређивао пријем за возаче, али нико није од умора могао да остане на њему после једанаест сати вожње“. Сећао се Шмака.

Евоцирајући за ТВ5 своје спортске успомене рекао је:
“Био сам најбољи у испитима спретности, једном сам у Севојну намерно попео свога “фићу” на предње точкове. На Кошеву у Сарајеву ми је пошло за руком да га пропнем на задње точкове, мада то нисам планирао. Како је стаза за испит спортиста Кошева под нагибом, догодило се да сам морао да сиђем низбрдо и да уђем у рикверц у леву гаражу. Пошто сам се великом брзином спуштао низбрдо и нагло закочио, ауто се пропео на задње точкове, срце ми је стало, мисло сам да ће се преврнути. Међутим “фића” се само пропео и вратио на предње точкове. Кошевом се разлегао аплауз и нико ми касније није веровао да сам то ненамерно урадио.”

Није имао могућности ни спонзора да набави боље и јаче аутомобиле, иако су у новинама излазили чланци са тврдњом да има потенцијала за формулу 1.

Шмака је био идувидуалац у спорту, од самог почетка. У фудбалу је био голман, успешно се бавио боксом, гимнастиком, пливањем, стрељаштвом. Говорио је: „Усе и у своје кљусе“ и знао колико може да очекује помоћи од других. Такав је био у спорту, такав је остао у животу. Некада га је Ужице славило, био је јунак генерација проглашаван за спортисту године. Затим заборављен. Заслужио је Шмака ужичанствени незаборав. Освојио је преко педесет пехара, гомилу медаља док га није повреда одвојила од спорта.

Када смо га снимали за ТВ5 те 1995. године, проводио је пензионерскле дане са супругом Мирјаном, три ожењена сина и петоро унучади. Имао је канаринце, склапао макете авиона и дружио се са унуцима. У лов више није ишао, али је са својим ротвајлером Алмом ишао у дуге шетње и спремао прибор да се окуша у риболову.

На жалост врхунски таленат који је поседовао Шмака није имао услове да се вине до неслућених висина, јер се такмичио у време када осим ентузијазма, није имао ништа више. Обећање, талент, знање, нису били довољни…