Био сам дете када сам био на тој Ракијској пијаци. На раскрсници на њој је доминирала велика вага, на којој је мерено све кабасто, од тешких бикова до буради са пићем. Вага је била у самом центру Ракијског пијаца (приложена фотографија је из 1956. године), која је подигнута за време док је био председник Општине Петар Ћеловић, познати ужички сајџија, 1921. године. Лево се види део Млина и у целости некадашња кућа ужичког идустријалца Малише Атанацковића. На другој фотографији се виде куће: Радојице Јовановића, произвођача ракије (касније Јелова Гора), Симе Терзића, адвоката-боема, Лапчевића, Мандића кућа…
Са Ракијске пијаце у времену између два рата је вршена дистрибуција пића по свим ужичким кафанама. Сем ракија, ту је било пива, понајвише ваљевског, и трстеничког вина. Најпознатији рабаџија који је развозио пиће са Ракијске пијаце је био Милорад Стаматовић (на фотографији са качкетом 1937. године испред ковачнице Пауновића на Мегдану).
Моје осетљиво дечије чуло мириса ми је урезало у сећање да је цела пијаца мирисала на разне врсте ракија, највише на џибру и била пуна тих ситних мушица које су звали ракијаче, које улећу у очи уста у чаше и лепе се на знојна чела продаваца и купаца. Мање од мушица ракијача је ту било ужичких локалних пијанаца-ракијаша, који су ту и у кафани “Конго” били део инвентара. Касније, када сам из чисте радозналости почео да залазим у ту кафану, што се тиче ракијаша и даље су били део инвентара, а ја сам имао утисак да имају око главе светлуцав ореол од мушица ракијача. Многи би приспали за кафанским столом, а кад би се пробудили, отетурали би се до еснафске пекарске чесме да се са свињске камене главе напију ладне воде. Имао сам утисак да ће попити сву воду са чесме. Умили би се и вратили да наставе весеље уз цигаанску музику и мезе, док не падну под сто од ракије.
Дуго је времена Ракијска пијаца била препуна натега градова, балона, сатлука, чокања, флаша, чаша, храстових, дудових, багремових буради са разним врстама ракије: шљивовице, препеченице, клековаче, крушковаче, вишњеваче, јабуковаче, ораховаче, нановаче… Са купцима је било слично као са онима који купују парфеме, после неколико проба изгубе сваки осећај, критеријум… Редак је био становник Царине и Ракијске пијаце који се није разумео у ракију и уживао у њој. Ретки су били и они који су имали границу као Сима Терзић, највећи ужички боем свих времена, чија је кућа била ту преко улице иза велике ваге код мостића над Царинским потоком. До осамедесетих година 20. века на Ракијској се мало шта мењало, а онда су срушили вагу и све са десне стране према Царинском потоку.
