Ej Željo mastore. Gde si ti nema te ko mršavog popa.
-Eto krenuo do na Trg, na radnevu sa malom, šarmantnom plavušicom, otvorenih shvatanja i jačih grudi. He, he.
-A taj rad. Vidim, utegao si se u parno odelo ko za onaj svet“.
Fragment iz Elezovog sećanja
Te 1962. kada je izgrađen Trg partizana odomaćila se među užičkim mladima reč Randevu tj. mesto za ljubavni sastanak koji je obično zakazivan na novom Trgu partizana.
U to vreme na randevuima devojke su držale do sebe, pozdraljale su izabranika širokim osmehom. Nisu krile da uživaju u bioskopskim predstavama novog bioskopa koji je tada bio jedan od najlepših u Jugoslaviji. Ili na večerama u baštama Doma JNA, Gradke kavane, u šetnji do bašte kafane u Velikom parku i hrani koja je tamo nuđena. Mladići su uživali u društvu devojaka, njihovom smehu, dobrom raspoloženju, šalama. Zaista se uživalo u randevuima u tadašnjem Užicu. Gradske devojke su težile da on zaboravi da je na sastanku, jer se dobro zabavlja, da kad ona ode on želi još.
Randevui iz šezdesetih godina su bili neka vrsta testa za užičke devojke, koje su smatrane lepšim u Srbiji, pa su što se tiče mladića imale povisoke kriterijume. Nikad se nisu više javljale momku koji kasni neopravdano. Nisu bili više u igri ni oni koji vode glavnu reč, pa ni nepristojni prema kelnerima, kao i oni koji su se razmetali novcem kako bi ih fascinirali. Po kritrijumu gradskih užičkih devojaka, za mladiće koji se napiju i loše ponašaju ili očekuju da samo one pričaju, koji nisu duhoviti, nije bilo mesta u njihovim srcima, nije bilo mesta ni za one koji su zato što su odveli devojku u bisoskop ili platili večeru u kafani očekuju od tada patrijahalne Užičanke da ode sa njim u krevet.
Užičanke su volele šarmere koji dolazi sa buketom cveća – na vreme. Zbog čega su se one osećale posebnom. Idvajale su one koji su je stvarno slušali, koji nisu isprazno ćaskali o nevažnim stvarima. One koji su se ponašali prema njima kao prema sebi ravnom, ali ipak činili da se oseća ženstveno. One koji su bili spremni da razgovaraju o svojim osećanjima, prvili šale na svoj račun i koji ih ne pritiskaju da imaju seks.
Devojka sa sela koje su bile na školovanju u Užicu bile su „mekša srca“, jer su želele da ostanu u gradu. Da se udaju ili zaposle da bi pobegle iz sela i nisu na radevuima previše birale. Ti brakovi u većini nisu bili sretni. Neki bi se odali alkoholu, a njihova deca su bila problematična, nevaspitana i grad je trpeo na neki način zbog njih.
