Рандеву у Ужицу шездесетих

1035

Еј Жељо масторе. Где си ти нема те ко мршавог попа.
-Ето кренуо до на Трг, на радневу са малом, шармантном плавушицом, отворених схватања и јачих груди. Хе, хе.
-А тај рад. Видим, утегао си се у парно одело ко за онај свет“.

Фрагмент из Елезовог сећања

Те 1962. када је изграђен Трг партизана одомаћила се међу ужичким младима реч Рандеву тј. место за љубавни састанак који је обично заказиван на новом Тргу партизана.

Млади Миле Мајдов, познати ужички занатлија стаклорезац у рандевуу на Тргу
Млади Миле Мајдов, познати ужички занатлија стаклорезац у рандевуу на Тргу

У то време на рандевуима девојке су држале до себе, поздраљале су изабраника широким осмехом. Нису криле да уживају у биоскопским представама новог биоскопа који је тада био један од најлепших у Југославији. Или на вечерама у баштама Дома ЈНА, Градке каване, у шетњи до баште кафане у Великом парку и храни која је тамо нуђена. Младићи су уживали у друштву девојака, њиховом смеху, добром расположењу, шалама. Заиста се уживало у рандевуима у тадашњем Ужицу. Градске девојке су тежиле да он заборави да је на састанку, јер се добро забавља, да кад она оде он жели још.

Миле Мајдов са девојком у шетњи према Великом парку
Миле Мајдов са девојком у шетњи према Великом парку

Рандевуи из шездесетих година су били нека врста теста за ужичке девојке, које су сматране лепшим у Србији, па су што се тиче младића имале повисоке критеријуме. Никад се нису више јављале момку који касни неоправдано. Нису били више у игри ни они који воде главну реч, па ни непристојни према келнерима, као и они који су се разметали новцем како би их фасцинирали. По критријуму градских ужичких девојака, за младиће који се напију и лоше понашају или очекују да само оне причају, који нису духовити, није било места у њиховим срцима, није било места ни за оне који су зато што су одвели девојку у бисоскоп или платили вечеру у кафани очекују од тада патријахалне Ужичанке да оде са њим у кревет.

Миле Мајдов са девојком у шетњи према Великом парку
Миле Мајдов са девојком у шетњи према Великом парку

Ужичанке су волеле шармере који долази са букетом цвећа – на време. Због чега су се оне осећале посебном. Идвајале су оне који су је стварно слушали, који нису испразно ћаскали о неважним стварима. Оне који су се понашали према њима као према себи равном, али ипак чинили да се осећа женствено. Оне који су били спремни да разговарају о својим осећањима, првили шале на свој рачун и који их не притискају да имају секс.

Девојка са села које су биле на школовању у Ужицу биле су „мекша срца“, јер су желеле да остану у граду. Да се удају или запосле да би побегле из села и нису на радевуима превише бирале. Ти бракови у већини нису били сретни. Неки би се одали алкохолу, а њихова деца су била проблематична, неваспитана и град је трпео на неки начин због њих.