Године 2003. године послао сам тада најмлађу новинарку-сарадника ТВ5, двадесетогодишњу Ану Матић, данас Милошевић (uредник у Радио Ужицу), код тада најстаријег рођеног Ужичанина, чика Јова Росића. Однела му је мноштво старих слика најпознатијег ужичог фотографа Илије Лазића, на којима је био велики број Ужичана, који су живели између два светска рата. Тада најстарији Ужичанин је требао да их препозна и да сећања забележимо на касету диктафона.
Јово Росић је живео сам у старој стабеној згради код Ткачнице, Ана ми је рекла да јој је, када га је први пут видела, изгледао болестан. Чика Јово је тада имао 92 године. Када је Ана следећи пут дошла у заказано време, старина Јово није могао да је прими, био је много болестан и спремао се да оде на лечење у Ужичку болницу. Без проблема је издржао операцију простате и постао јединствен случај у историји ужичке болнице. Када се опоравио, пешке је отишао од болнице до свога стана. Неколико дана касније се сетио младе новинарке ТВ5, позвао је и наставио тамо где је стао. Дивани су били ти стари Ужичани са којима сам деценијама контактирао да бих направио базу за приче о старом Ужицу.
Сећам се, била је 2004, често са штапом, карираним качкетом, тамним сакоом и белим панталонама, чика Јово би често прошетао главном улицом до музеја, јављајући се успут познаницима, па и онима да другој страни улице, јер га је вид добро служио и без наочара. Нажалост, неколико месеци касније умро је Јован Росић, али његове приче остају заувек уткане на сајту незаборава нашега Ужица.
Један од чувара сећања Ужица, Александар Лале Милосављевић, описао је ову ужичку старину: “Јован је и данас ишетао у град; не мари што му већ бележе деведесету годину. Иако са штапом у руци, више га проноси као украс, покашто жонглира финим реквизитом; не да се старина. У разговору са млађим радозналцем и сам је мало зачуђен откуд толике године, а да тако брзо мину. Два Ужичанина у шетњи застајкују, загледају куће у низу, знатно старије од Јованова памћења. Ниједна није на два боја, приземље и спрат и капа од крова на две воде. како са једне, тако и са друге стране главне улице (део доње чршије) у Ужицу. Преостало је само једно парче њеног старог лика, онај део места где је улицу пресецао Уремовачки поток према Старој основној школи и даље према Алексића ћуприји, раскрснице за улазак у Коштицу и успоне према Старом граду и Теразијама, или Росуљама. Тамо је Ужице одлазило у идилу лепих вртова и воћњака, невеликих кућа, уприличених дворишта и хладњака обрубљених цветањем бираних пузавица, ладолежа, често вигњама, ако је каква сунчана страна.
Куће у овом делу града немају атрактивне фасаде, макар и кад би их узеле из своје ране младости. сада су их окружили скромни украси, зидови посивели, или се накнадно обновили, истргли неким новим укусом који покушава да се отме једном другом и другачијем времену.
Дан сунчан, па се злати улица, а на патини минулог блесци јарких боја, нападних реклама, шаренила излога. Улицом пролазници у свим правцима, врви од света, највише младих. Како ви чика Јово, у вашим годинама на ове голишаве девојке? – Окуражи се млађи шетач за ведре разговоре.
– За то како ја гледам лако ћемо. Пре бих ја тебе и вас млађе могао да питам и како издржавате, овакву понуду – обнажен девојачки пупак, лепе дојке иза кобејаги блузица, које се скрозе, па женско крило са једвитом назнаком од хаљетка који би требало да је сукња. Подсећају ме на нешто што сам негде и некад виђао… на сцени, да ли у позоришту, можда на филмском платну, вероватније у каквом борделу… Некад помислим, Боже драги, па ова лепотица ће сад отпочети трбушни плес усред бела дана и на сред улице ?!”
Много сећања Јова Росића ће бити уткано у Ужичанствено у разним причама. Иначе, он је дуго времена баш ту на Доњој чаршији у периоду између два рата држао берберницу. У њој се, сем што се бријало, шушало и вадили зуби, певало, свирало, боемисало. Остало је ових неколико фотографија из тог времена.
