Godine 2003. godine poslao sam tada najmlađu novinarku-saradnika TV5, dvadesetogodišnju Anu Matić, danas Milošević (urednik u Radio Užicu), kod tada najstarijeg rođenog Užičanina, čika Jova Rosića. Odnela mu je mnoštvo starih slika najpoznatijeg užičog fotografa Ilije Lazića, na kojima je bio veliki broj Užičana, koji su živeli između dva svetska rata. Tada najstariji Užičanin je trebao da ih prepozna i da sećanja zabeležimo na kasetu diktafona.
Jovo Rosić je živeo sam u staroj stabenoj zgradi kod Tkačnice, Ana mi je rekla da joj je, kada ga je prvi put videla, izgledao bolestan. Čika Jovo je tada imao 92 godine. Kada je Ana sledeći put došla u zakazano vreme, starina Jovo nije mogao da je primi, bio je mnogo bolestan i spremao se da ode na lečenje u Užičku bolnicu. Bez problema je izdržao operaciju prostate i postao jedinstven slučaj u istoriji užičke bolnice. Kada se oporavio, peške je otišao od bolnice do svoga stana. Nekoliko dana kasnije se setio mlade novinarke TV5, pozvao je i nastavio tamo gde je stao. Divani su bili ti stari Užičani sa kojima sam decenijama kontaktirao da bih napravio bazu za priče o starom Užicu.
Sećam se, bila je 2004, često sa štapom, kariranim kačketom, tamnim sakoom i belim pantalonama, čika Jovo bi često prošetao glavnom ulicom do muzeja, javljajući se usput poznanicima, pa i onima da drugoj strani ulice, jer ga je vid dobro služio i bez naočara. Nažalost, nekoliko meseci kasnije umro je Jovan Rosić, ali njegove priče ostaju zauvek utkane na sajtu nezaborava našega Užica.
Jedan od čuvara sećanja Užica, Aleksandar Lale Milosavljević, opisao je ovu užičku starinu: “Jovan je i danas išetao u grad; ne mari što mu već beleže devedesetu godinu. Iako sa štapom u ruci, više ga pronosi kao ukras, pokašto žonglira finim rekvizitom; ne da se starina. U razgovoru sa mlađim radoznalcem i sam je malo začuđen otkud tolike godine, a da tako brzo minu. Dva Užičanina u šetnji zastajkuju, zagledaju kuće u nizu, znatno starije od Jovanova pamćenja. Nijedna nije na dva boja, prizemlje i sprat i kapa od krova na dve vode. kako sa jedne, tako i sa druge strane glavne ulice (deo donje čršije) u Užicu. Preostalo je samo jedno parče njenog starog lika, onaj deo mesta gde je ulicu presecao Uremovački potok prema Staroj osnovnoj školi i dalje prema Aleksića ćupriji, raskrsnice za ulazak u Košticu i uspone prema Starom gradu i Terazijama, ili Rosuljama. Tamo je Užice odlazilo u idilu lepih vrtova i voćnjaka, nevelikih kuća, upriličenih dvorišta i hladnjaka obrubljenih cvetanjem biranih puzavica, ladoleža, često vignjama, ako je kakva sunčana strana.
Kuće u ovom delu grada nemaju atraktivne fasade, makar i kad bi ih uzele iz svoje rane mladosti. sada su ih okružili skromni ukrasi, zidovi posiveli, ili se naknadno obnovili, istrgli nekim novim ukusom koji pokušava da se otme jednom drugom i drugačijem vremenu.
Dan sunčan, pa se zlati ulica, a na patini minulog blesci jarkih boja, napadnih reklama, šarenila izloga. Ulicom prolaznici u svim pravcima, vrvi od sveta, najviše mladih. Kako vi čika Jovo, u vašim godinama na ove golišave devojke? – Okuraži se mlađi šetač za vedre razgovore.
– Za to kako ja gledam lako ćemo. Pre bih ja tebe i vas mlađe mogao da pitam i kako izdržavate, ovakvu ponudu – obnažen devojački pupak, lepe dojke iza kobejagi bluzica, koje se skroze, pa žensko krilo sa jedvitom naznakom od haljetka koji bi trebalo da je suknja. Podsećaju me na nešto što sam negde i nekad viđao… na sceni, da li u pozorištu, možda na filmskom platnu, verovatnije u kakvom bordelu… Nekad pomislim, Bože dragi, pa ova lepotica će sad otpočeti trbušni ples usred bela dana i na sred ulice ?!”
Mnogo sećanja Jova Rosića će biti utkano u Užičanstveno u raznim pričama. Inače, on je dugo vremena baš tu na Donjoj čaršiji u periodu između dva rata držao berbernicu. U njoj se, sem što se brijalo, šušalo i vadili zubi, pevalo, sviralo, boemisalo. Ostalo je ovih nekoliko fotografija iz tog vremena.
