Razmišljao sam kako da napravim rezime za seriju priča o užučkim jedriličarima staroga Užica. Mora da bude posebna fotografija, ali da pomenem ljude značajne za ovaj užički aero poduhvat. Na fotografiji dete u blistavoj završenoj jedrilici “Leteći đavo” je maleni Miša Osipov u radionici svoga dede Marka i ujaka Đoka Popovića. Fotografija je iz albuma poznate užičke porodice Prohorov, koja ima onu dominatnu kuću na raskrsnici u užičkoj Klisuri.
Proizvodnja jedrilica pričinjavala je veliko zadovoljstvo Popoviću, koji je pomalo bio boem, i nije bio siguran da će proizvodnja jedrilica biti profitabilna. Njegova uloga poslovnog čoveka bila je značajna, ne samo zbog proizvodnje jedrilica, nego i njegovog doprinosa održavanja letećeg parka Jeriličarke škole na Zlatiboru. Do početka rata 1941. godine u preduzeću Đoka Popovića izrađeno je više jedrilica za beogradski AAK i za Pančevo. U Popovićevoj fabrici u Užicu bio je zaposlen i majstor Karlo, odličan stolar, specijalista za duborez, koji je radio na opravkama i izradi jedrilica.
Centar Zlatibor blisko je sarađivao kako sa užičkim jedriličarima, tako i sa vazdohoplovnim stručnjacima iz Beograda. Jedriličari i piloti iz Užica su povremeno dolazili, pojedinačno ili grupno, u posetu svojim kolegama na Zlatibor. Ilija Kandić se često konsultovao sa nastavnicima letenja Jedriličarske škole, a Kalčo je dopremao jedrilice iz užičke fabrike na Kraljevu Vodu. Na Zlatibor su takođe dolazili Boris Cijan i Stanko Obad, poznati vazduhoplovci, odnosno konstruktori jedrilica, gde su u hangaru zajedno sa majstorom Karlom radili na tehničkim planovima i crtežima. Naravno da je ova saradnja, sporska i poslovna, bila obostrana i korisna.
Pod njihovim uticajem, užički jedriličari su razvijali značajnu aktivnost. Učenje jedrenja i izradi jedrilica je u prvo vreme bila isključivo na sporskoj osnovi i ljubavi prema avijaciji, u šta se prvenstveno uključuju mladi, uz veliku pomoć iskusnih pilota, poslovnih ljudi i odličnih zanatlija. Vremenom se ide korak napred i već se nazire fabrička izrada jedrilica u Užicu, koja je lako mogla preći na serijsku proizvodnju. Izradom prve jedrilice K1 -YU, današnjim jezikom rečeno, osvojena je proizvodnja ove do tada neobične naprave. Prednost ovog preduzeća bila je u tome što se nalazilo u blizini tadašnjeg jugoslovenskog jedriličarskog centra, što je svakakako moglo imati uticaja na proizvodni program fabrike. U opštem poletu vazduhoplovnog sporta u kraljevini, ukazala se prilika užičkoj fabrici da zadobije deo jugoslovenskog tržišta i istovremeno mogućnost da Užice u perspektivi postane jedan od centara vazduhoplovne industrije (bezmotornih letilica). Rat, a šta drugo kao vrhunska ljudska glupost, obezvredio je sve, pa i onemogućio ovakav razvoj.
