Рођени с ужичким музичким геном – браћа Николићи, Милош и Никола

2204

Има више од једног века како се на ужичкој Царини појавио професионални оркестар Миливоја Стефановића званог „Јазавац“, најбољег ужичког виолиниста свих времена. С њим је као друга виолина наступаће тада чувени свирач и певач Зунзо Николић, а као басиста високог ранга наступаће музичар, кога су сви познавали као “Белог Стева”. У оркестру ће бити и Гајо Царињак и мноштво младих ужичких рома Царињаша.

Оркестар Влајка Николића са боемским друштвом на Стени на Пори
Оркестар Влајка Николића са боемским друштвом на Стени на Пори

Миливојев оркестар ће деценијама забављати Ужичане, све до тридесетих година 20. века, док га смрт није одвојила од песме и виолине. Касније ће Ужичани овај оркестар звати “Николићи”, који ће водити Влајко Николић. Овај оркестар ће Ужичане забављати у кафанама, на свадбама, али и у њиховим боемским шетњама до Стене на Пори или до дудињака и кафане излетишта у Ади. Оркестар Николићи је дуже време био стациониран у тада репрезентативному ужичком Хотелу Златибор.

Још као свирач виоле, у лето 1940. године одвојиће се од оркестра Влајка Николића млади Драго, звани “Гајово дете” и почети самостално да свира и пева уз гитару. Својим широким репертаром Драго ће задовољити све укусе разне музичке публике, певајући и свирајући читаву лепезу разноврсних композиција. Имао је апсолутни слух, успео је да преживи рат… Све до друге половине деведесетих година биће омиљени свирач ужичких боема. Једнога дана, с краја деведесетих година 20. века, чуло се да је стари “трубадур” умро у једној ужичкој приградској кафани држећи своју стару гитару у рукама. Смрт га је прекинула у пола старе песме “Шљиве ранке”.

Међу Николићима било је талената који су стигли и до академских величина, као што је Ужичанима познати професор музичар Срећко Николић.

Рођени млађи брат Легендарног ужичког музичара Влајка Николића звао се Милош и свирао је виолину и контрабас у групи заједно са братом. Имао је сина Милана, који је наследио тај музички ужички Николића ген. Милан је почео да се бави музиком у основној школи, свирао је хармонику и фрулу. Касније се прикључио једној од првих ужичких рок група „Кристали“, где је свирао са Јовицом Митрашиновићем и Миланом Јевтићем игранке у Ужицу и крају. Познати борац за урбано Ужице, утицајни Војо Бојовић, један од оних који је заслужан за изградњу ужичке Плаже и мноштва ужичких спорских објеката, преко Месне заједнице Теразије, купује 1965. иструменте за ВИС. Милан Јевтић, бас гитариста и певач, окупља групу “Кристали”, заједно са клавијатуристом Јовицом Митрашиновићем, који прелази из „Веселих дечака“, Бором Мијајловићем, Миланом Николићем који је свирао бубњеве. ВИС вежба у просторији Месне заједнице Теразије. Бојовић обезбеђује средства, тако да Кристали наступају на Другој београдској гитаријади, пред 5000 посматрача, тада незамисливо за једну ужичку групу. Касније мењају име у “Доламити“…

Милан Николић је свирао и у Војном оркестру. У Врању, где су наступали у Културно уметничком друштву „Бора Станковић“, упознаје лепу Дубравку. Касније је у пратећем оркестру са Миланом Јефтићем а онда са разним саставима низ година наступа по хотелима широм Југославије, прате све певачке звезде тадашњег времена. Милан је био веома цењен у музичким круговима због изузетних певачких способности и сви тадашњи оркестри су желели да раде са њим…

Када се Милан Николић оженио Дубравком, она се запослила у Ваљаоници бакра, живели су у Севојну. У сретном браку су добили два сина Милоша, који је добио име по деди, и млађег Николу. Обојица су наследили Николића музички ген, као и мајчин таленат. И тако, још од малих ногу, Милош Николић и брат му Никола показивали су велики музички таленат, што није било необично јер су рођени у музичкој фамилији, у којој се стално свирало и певало.

Рок група "Жива Ватра", Милош Николић други с десна
Рок група “Жива Ватра”, Милош Николић други с десна

Милош и Никола од како знају за себе певају, касније свирају и неколико иструмената, Никола десетак. У школи су увек били у врху школских певача, и тада су знали чиме ће се бавити у животу, музичким талетом добијеним од бога. Када је Милош имао око десет година кренуо је у КУД Севојно, у оквиру кога је радила музичка школа, млађи Никола га је пратио. Ту су добили основно музичко знање, научили ноте и почели да свирају хармонику. Та школа у КУД-у је трајала две године. После тога су наставили са клавијатурама, јер их је њихов отац Милан свирао. Када би отац дошао са свирки кући и доносио инструменте, браћа би користили сваки моменат и свирали. То је било почетком осамдесетих година. Милош је увек жалио што није имао могућности да иде у музичку школу у Ужицу. Није имао ко да их из Севојна води у Ужице, отац је био углавном на путу, а мајка је радила у Ваљаоници. Милош се сећао:

– „Никола и ја смо један другог вукли у тим музичким корацима. Имали смо заиста, а и касније се показало, тог талента и вероватно би се мој животни пут другачије развијао да сам ишао у музичку школу. Извукао сам искуство из тога, па смо супруга и ја наше обоје деце, Марију и Матију, уписали у музичку школу, надамо се да ће после завршене средње музичке уписати академију. Нисам погрешио, и видим да је то могао бити мој пут.“

Током 1993. и 1994. године у КУД-у је Милош упоредо са клавијатуром и хармоником свирао и гитару. Са братом је имао бенд „Џони М.“, у коме су свирали гитаре. По коме је Никола добио надимак „Џони“:

– „Имали смо пуно наступа у локалима, на мору и у склопу тадашње КПЗ имали смо више наступа у Ужицу. Гитару сам могао било где да свирам и такво је друштво било. Ко је свирао гитару, увек је привлачио пажњу, а та пажња ми је пријала. Моја супруга Славица ми је рекла да због те пажње коју имам од публике, уживам на концертима. И у том периоду у КПЗ појавила се једна екипа, која се назвала „Хајд парк“ и асоцирала је на парк у Лондону, где свако може да дође и и држи говоре какве хоће. Жао ми је што та екипа није дуго трајала, јер смо имали јаке текстове и песме, поготову што је то било у ратно време. Ти текстови су највише говорили о тим проблемима. Сви смо се ужасавали тог рата, тих људских и породичних трагедија, које су пратиле рат. Све су то биле ауторске песме и имам доста песама из тог периода које нису објављене, мада има и много објављених. Песме су углавном биле за круг рођака и пријатеља. И данас се неке те мелодије провлаче кроз „Живу ватру“ и кроз оно што Никола ради. Нисмо имали неку тада каријеру, али је било лепо време и поносан сам на тај неки рад. “Хајд парк“ је имао пар запажених наступа током 1992. и 1993. године. Свирали смо на гитаријади у Чачку, а након тога, чланови бенда су кренули свако својим путем, углавном музичким.“

Певач Милош Николић у првом плану
Певач Милош Николић у првом плану

„Жива Ватра“ је ужичка рок група, коју су 1985. године, свирајући хард рок обојен етно мотивима, основали гитаристи Владан Тошић и Михаило Радојевић. Име групи је дао гитариста и вођа групе Михаило Радојевић. Највећи успех ова ужичка група је постигла у постави Владан Тошић и Михаило Радојевић гитаре, Бојан Борисављевић клавијатуре, Златко Јанковић бубњеве, Владан Старчевић бас гитара. Певач је био Милош Николић, а пратећи вокали Никола Николић и Сања Смоловић. Ова екипа музичара снимила је албум Жива Ватра I, познатији под називом „Воли ме и сутра“.

За Милоша најзначајнију улогу у његовој музичкој каријери има рок група „Жива ватра“. Позив да им се прикључи је добио крајем 1993. Када је брат Никола који до тада био певач добио позив у ЈНА… Наредне четри године „Жива ватра“ је имала доста наступа са познатим групама попут „Освајачи“, са „Забрањеним пушењем“, „Галијом“, њихове песме су се чуле на радио станицима. Били су једана од најбољих ужичких рок група. Њихов албум „Љубав нема граница“ је имао успеха. После тих четири године долази до засићења, остају без бубњара. У то време бубњари су били ретки а тадашњи бубњар Златко је због приватних обавеза престао да свира, а у групу долази млади бубњар Марко Милојевић из ужичке рок групе „КВ Фемили“.

Године 2011. „Жива ватра“ је обновљена, прикључио им се Владе Стојић као бубњар, у групи су остали Владе Старчевић, Борис Борисављевић, Владе Тошић и Милош. Снимили су леп албум са осам песама. За већину су урадили видео клипове, а за неке и спотове. Тада нису схватили да им за већи успех недостаје више живих наступа. Када су то сконтали, надокнадили су их наступима од Београда, Пожаревца и другим градовима по Србији.

То окупљање Живе Ватре 2011. године догодило се у студију код Бојана Борисављевића, где су и снимили албум. „Жива ватра“ је позната по баладама, али умеју и да праше добар рок са динамичним ритмом. Текстове и музику пише Михаило Радовић, а аранжмане је радила група „Жива ватра“. Од те 2011. године кад су код Бојана у студију свих 11 песама нашли су се на топ листама у Србији, а осам их је било у самом врху. Тематика нихових песама углавном је љубавна природе…

Чланови „Живе ватре“ планирају да држе концерте у Србији. Последњих година свако од њих се бави професионално музиком. Милош ради по у клубовима, ради и весеља и стално имаа посла, наступа са музичарима пријатељима из Београда:

Певач Никола Николић Џони Звезда Пинка
Певач Никола Николић Џони Звезда Пинка

– „Мени је битно да певам, није важно која врста музике. Задовољан сам целом том причом. А певам све, али увек гледам да провучем рок, јер ту се најбоље сналазим. То је можда моја разлика од осталих и видим да људи воле то. Воли народ углавном тај екс ју рок. Враћа се та музика поново, па и стара народна музика. Највише волим када својим наступом ширим емоције, било да насмејем или развеселим, па чак и расплачем госте. Једноставно, волим када музиком дирам људе у срце“. Нагласио је Милош једном приликом.

Милоша новинари пореде са неким светским и нашим рок певачима, он то објашњава: – „Најјаче поређење је било моје ћерке на писменом саставом, где ме је представила, у ствари, направила прелаз из Бон Жовија у Мирослава Илића. Знам да је моја породица поносна на ово што радим и то ми је најдраже. Многи ме пореде са разним музичарима. Једном на Златибору смо свирали Никола и ја и то песму Боре Ђорђевића. Погледамо ка прозору, а са друге стране стоји лично он, гледа у нас и слуша нас. Подигао је палац у вис, што нам је много значило!“

Милош који иначе ради у Ваљаоници алуминијума и помаже у послу својој супрузи Славици, музички ријалити за постизање већег успеха нису значили готово ништа… За разлику од Милоша, који не готиви музичке ријалитије, његов брат Никола је ту нашао могућност за шири успех.

Брат Милошев, Никола Николић Џони, данас је једна од пинкових звезда. Широј јавности постао је познат након учешћа у првој сезони Пинкових звезда. Разлог његовог појављивања у Пинковим звездама је то што овај музички ријалити прате медији. Николина прича о музичкој каријери допуњује причу брата му Милоша:

– „У музици сам дуго, преко 20 година. Почео сам у 17. години и тада сам имао бенд „Хајд парк“. Имали смо наступе као предгрупа са доста екс ју група, на тадашњим гитаријадама, у културним центрима у Београду, Краљеву, Чачку и свуда по Србији. После тога сам био члан некадашње КВ Фамили, данашњег Highlanders. Био сам гитариста од 1989. до 1993. године. Иначе, свирам пет инструмената, од којих су ми главне гитара и клавијатуре. После тога сам у КУД Севојно провео пет до шест година. Свирао сам и удараљке, па се и са њима доста добро сналазим.

Никола Николић Џони у ГКЦ
Никола Николић Џони у ГКЦ

Мој стриц је један од признатијих музичара Србије, Срећко Николић, магистар музике за дувачке инструменте. Био је професор у Ужицу на Учитељском факултету и у Музичкој школи, тако да сам на њега повукао тај осећај за музику и жељу да свирам дувачке инструменте. Са њим сам почео да радим и саксофон. Сада имам бенд који ради рок свирке и зове се „Џони бенд“. Постојимо две године, једино што није стална постава. Са том групом радим само велике концерте, где има потребе да се окупи цела група и где је у питању чврсти звук. На другим местима наступам под мојим именом, којим се појављујем и у Пинковим звездама. Ту радим само вокал, али радим све врсте свирки и све врсте музике.

Када ме неко позове да свирам на свадби, на тој свадби спреман сам да свирам све од блуза тридесетих прошлог века, рока и џеза, до стандардних народних и староградских песама, па до сада ове нове поп музике, која се изводи свуда, и по весељима и по клубовима. Мој опсег у извођењу музике је баш све, па чак и класична музика.”

После бројних наступа са најпопуларнијим српским естрадним звездама, Николина популарност је јако скочила, па самим тим има све више понуда за наступе. Ипак, највише је поносан на његов некомерцијалан рад у амбијенталној џез групи „Црни дијамант“. То је инструментално вокална пратња господину Сретену Селаковићу, који изводи своју поезију. Ту може да покаже свој таленат, ту засвира хармонику, удараљке, гитару, и да певам, и да рецитујем у току концерта, буквално све што ми у том моменту прија и другачије је од свега”.

Џони се ужичкој музичкој публици представио са успехом у ужичком Градском културном центру. И Никола за себе не може рећи као и брат му Милош да је рокер или народњак и он је извођач музике.