Ima više od jednog veka kako se na užičkoj Carini pojavio profesionalni orkestar Milivoja Stefanovića zvanog „Jazavac“, najboljeg užičkog violinista svih vremena. S njim je kao druga violina nastupaće tada čuveni svirač i pevač Zunzo Nikolić, a kao basista visokog ranga nastupaće muzičar, koga su svi poznavali kao “Belog Steva”. U orkestru će biti i Gajo Carinjak i mnoštvo mladih užičkih roma Carinjaša.
Milivojev orkestar će decenijama zabavljati Užičane, sve do tridesetih godina 20. veka, dok ga smrt nije odvojila od pesme i violine. Kasnije će Užičani ovaj orkestar zvati “Nikolići”, koji će voditi Vlajko Nikolić. Ovaj orkestar će Užičane zabavljati u kafanama, na svadbama, ali i u njihovim boemskim šetnjama do Stene na Pori ili do dudinjaka i kafane izletišta u Adi. Orkestar Nikolići je duže vreme bio stacioniran u tada reprezentativnomu užičkom Hotelu Zlatibor.
Još kao svirač viole, u leto 1940. godine odvojiće se od orkestra Vlajka Nikolića mladi Drago, zvani “Gajovo dete” i početi samostalno da svira i peva uz gitaru. Svojim širokim repertarom Drago će zadovoljiti sve ukuse razne muzičke publike, pevajući i svirajući čitavu lepezu raznovrsnih kompozicija. Imao je apsolutni sluh, uspeo je da preživi rat… Sve do druge polovine devedesetih godina biće omiljeni svirač užičkih boema. Jednoga dana, s kraja devedesetih godina 20. veka, čulo se da je stari “trubadur” umro u jednoj užičkoj prigradskoj kafani držeći svoju staru gitaru u rukama. Smrt ga je prekinula u pola stare pesme “Šljive ranke”.
Među Nikolićima bilo je talenata koji su stigli i do akademskih veličina, kao što je Užičanima poznati profesor muzičar Srećko Nikolić.
Rođeni mlađi brat Legendarnog užičkog muzičara Vlajka Nikolića zvao se Miloš i svirao je violinu i kontrabas u grupi zajedno sa bratom. Imao je sina Milana, koji je nasledio taj muzički užički Nikolića gen. Milan je počeo da se bavi muzikom u osnovnoj školi, svirao je harmoniku i frulu. Kasnije se priključio jednoj od prvih užičkih rok grupa „Kristali“, gde je svirao sa Jovicom Mitrašinovićem i Milanom Jevtićem igranke u Užicu i kraju. Poznati borac za urbano Užice, uticajni Vojo Bojović, jedan od onih koji je zaslužan za izgradnju užičke Plaže i mnoštva užičkih sporskih objekata, preko Mesne zajednice Terazije, kupuje 1965. istrumente za VIS. Milan Jevtić, bas gitarista i pevač, okuplja grupu “Kristali”, zajedno sa klavijaturistom Jovicom Mitrašinovićem, koji prelazi iz „Veselih dečaka“, Borom Mijajlovićem, Milanom Nikolićem koji je svirao bubnjeve. VIS vežba u prostoriji Mesne zajednice Terazije. Bojović obezbeđuje sredstva, tako da Kristali nastupaju na Drugoj beogradskoj gitarijadi, pred 5000 posmatrača, tada nezamislivo za jednu užičku grupu. Kasnije menjaju ime u “Dolamiti“…
Milan Nikolić je svirao i u Vojnom orkestru. U Vranju, gde su nastupali u Kulturno umetničkom društvu „Bora Stanković“, upoznaje lepu Dubravku. Kasnije je u pratećem orkestru sa Milanom Jeftićem a onda sa raznim sastavima niz godina nastupa po hotelima širom Jugoslavije, prate sve pevačke zvezde tadašnjeg vremena. Milan je bio veoma cenjen u muzičkim krugovima zbog izuzetnih pevačkih sposobnosti i svi tadašnji orkestri su želeli da rade sa njim…
Kada se Milan Nikolić oženio Dubravkom, ona se zaposlila u Valjaonici bakra, živeli su u Sevojnu. U sretnom braku su dobili dva sina Miloša, koji je dobio ime po dedi, i mlađeg Nikolu. Obojica su nasledili Nikolića muzički gen, kao i majčin talenat. I tako, još od malih nogu, Miloš Nikolić i brat mu Nikola pokazivali su veliki muzički talenat, što nije bilo neobično jer su rođeni u muzičkoj familiji, u kojoj se stalno sviralo i pevalo.
Miloš i Nikola od kako znaju za sebe pevaju, kasnije sviraju i nekoliko istrumenata, Nikola desetak. U školi su uvek bili u vrhu školskih pevača, i tada su znali čime će se baviti u životu, muzičkim taletom dobijenim od boga. Kada je Miloš imao oko deset godina krenuo je u KUD Sevojno, u okviru koga je radila muzička škola, mlađi Nikola ga je pratio. Tu su dobili osnovno muzičko znanje, naučili note i počeli da sviraju harmoniku. Ta škola u KUD-u je trajala dve godine. Posle toga su nastavili sa klavijaturama, jer ih je njihov otac Milan svirao. Kada bi otac došao sa svirki kući i donosio instrumente, braća bi koristili svaki momenat i svirali. To je bilo početkom osamdesetih godina. Miloš je uvek žalio što nije imao mogućnosti da ide u muzičku školu u Užicu. Nije imao ko da ih iz Sevojna vodi u Užice, otac je bio uglavnom na putu, a majka je radila u Valjaonici. Miloš se sećao:
– „Nikola i ja smo jedan drugog vukli u tim muzičkim koracima. Imali smo zaista, a i kasnije se pokazalo, tog talenta i verovatno bi se moj životni put drugačije razvijao da sam išao u muzičku školu. Izvukao sam iskustvo iz toga, pa smo supruga i ja naše oboje dece, Mariju i Matiju, upisali u muzičku školu, nadamo se da će posle završene srednje muzičke upisati akademiju. Nisam pogrešio, i vidim da je to mogao biti moj put.“
Tokom 1993. i 1994. godine u KUD-u je Miloš uporedo sa klavijaturom i harmonikom svirao i gitaru. Sa bratom je imao bend „Džoni M.“, u kome su svirali gitare. Po kome je Nikola dobio nadimak „Džoni“:
– „Imali smo puno nastupa u lokalima, na moru i u sklopu tadašnje KPZ imali smo više nastupa u Užicu. Gitaru sam mogao bilo gde da sviram i takvo je društvo bilo. Ko je svirao gitaru, uvek je privlačio pažnju, a ta pažnja mi je prijala. Moja supruga Slavica mi je rekla da zbog te pažnje koju imam od publike, uživam na koncertima. I u tom periodu u KPZ pojavila se jedna ekipa, koja se nazvala „Hajd park“ i asocirala je na park u Londonu, gde svako može da dođe i i drži govore kakve hoće. Žao mi je što ta ekipa nije dugo trajala, jer smo imali jake tekstove i pesme, pogotovu što je to bilo u ratno vreme. Ti tekstovi su najviše govorili o tim problemima. Svi smo se užasavali tog rata, tih ljudskih i porodičnih tragedija, koje su pratile rat. Sve su to bile autorske pesme i imam dosta pesama iz tog perioda koje nisu objavljene, mada ima i mnogo objavljenih. Pesme su uglavnom bile za krug rođaka i prijatelja. I danas se neke te melodije provlače kroz „Živu vatru“ i kroz ono što Nikola radi. Nismo imali neku tada karijeru, ali je bilo lepo vreme i ponosan sam na taj neki rad. “Hajd park“ je imao par zapaženih nastupa tokom 1992. i 1993. godine. Svirali smo na gitarijadi u Čačku, a nakon toga, članovi benda su krenuli svako svojim putem, uglavnom muzičkim.“
„Živa Vatra“ je užička rok grupa, koju su 1985. godine, svirajući hard rok obojen etno motivima, osnovali gitaristi Vladan Tošić i Mihailo Radojević. Ime grupi je dao gitarista i vođa grupe Mihailo Radojević. Najveći uspeh ova užička grupa je postigla u postavi Vladan Tošić i Mihailo Radojević gitare, Bojan Borisavljević klavijature, Zlatko Janković bubnjeve, Vladan Starčević bas gitara. Pevač je bio Miloš Nikolić, a prateći vokali Nikola Nikolić i Sanja Smolović. Ova ekipa muzičara snimila je album Živa Vatra I, poznatiji pod nazivom „Voli me i sutra“.
Za Miloša najznačajniju ulogu u njegovoj muzičkoj karijeri ima rok grupa „Živa vatra“. Poziv da im se priključi je dobio krajem 1993. Kada je brat Nikola koji do tada bio pevač dobio poziv u JNA… Naredne četri godine „Živa vatra“ je imala dosta nastupa sa poznatim grupama poput „Osvajači“, sa „Zabranjenim pušenjem“, „Galijom“, njihove pesme su se čule na radio stanicima. Bili su jedana od najboljih užičkih rok grupa. Njihov album „Ljubav nema granica“ je imao uspeha. Posle tih četiri godine dolazi do zasićenja, ostaju bez bubnjara. U to vreme bubnjari su bili retki a tadašnji bubnjar Zlatko je zbog privatnih obaveza prestao da svira, a u grupu dolazi mladi bubnjar Marko Milojević iz užičke rok grupe „KV Femili“.
Godine 2011. „Živa vatra“ je obnovljena, priključio im se Vlade Stojić kao bubnjar, u grupi su ostali Vlade Starčević, Boris Borisavljević, Vlade Tošić i Miloš. Snimili su lep album sa osam pesama. Za većinu su uradili video klipove, a za neke i spotove. Tada nisu shvatili da im za veći uspeh nedostaje više živih nastupa. Kada su to skontali, nadoknadili su ih nastupima od Beograda, Požarevca i drugim gradovima po Srbiji.
To okupljanje Žive Vatre 2011. godine dogodilo se u studiju kod Bojana Borisavljevića, gde su i snimili album. „Živa vatra“ je poznata po baladama, ali umeju i da praše dobar rok sa dinamičnim ritmom. Tekstove i muziku piše Mihailo Radović, a aranžmane je radila grupa „Živa vatra“. Od te 2011. godine kad su kod Bojana u studiju svih 11 pesama našli su se na top listama u Srbiji, a osam ih je bilo u samom vrhu. Tematika nihovih pesama uglavnom je ljubavna prirode…
Članovi „Žive vatre“ planiraju da drže koncerte u Srbiji. Poslednjih godina svako od njih se bavi profesionalno muzikom. Miloš radi po u klubovima, radi i veselja i stalno imaa posla, nastupa sa muzičarima prijateljima iz Beograda:
– „Meni je bitno da pevam, nije važno koja vrsta muzike. Zadovoljan sam celom tom pričom. A pevam sve, ali uvek gledam da provučem rok, jer tu se najbolje snalazim. To je možda moja razlika od ostalih i vidim da ljudi vole to. Voli narod uglavnom taj eks ju rok. Vraća se ta muzika ponovo, pa i stara narodna muzika. Najviše volim kada svojim nastupom širim emocije, bilo da nasmejem ili razveselim, pa čak i rasplačem goste. Jednostavno, volim kada muzikom diram ljude u srce“. Naglasio je Miloš jednom prilikom.
Miloša novinari porede sa nekim svetskim i našim rok pevačima, on to objašnjava: – „Najjače poređenje je bilo moje ćerke na pismenom sastavom, gde me je predstavila, u stvari, napravila prelaz iz Bon Žovija u Miroslava Ilića. Znam da je moja porodica ponosna na ovo što radim i to mi je najdraže. Mnogi me porede sa raznim muzičarima. Jednom na Zlatiboru smo svirali Nikola i ja i to pesmu Bore Đorđevića. Pogledamo ka prozoru, a sa druge strane stoji lično on, gleda u nas i sluša nas. Podigao je palac u vis, što nam je mnogo značilo!“
Miloš koji inače radi u Valjaonici aluminijuma i pomaže u poslu svojoj supruzi Slavici, muzički rijaliti za postizanje većeg uspeha nisu značili gotovo ništa… Za razliku od Miloša, koji ne gotivi muzičke rijalitije, njegov brat Nikola je tu našao mogućnost za širi uspeh.
Brat Milošev, Nikola Nikolić Džoni, danas je jedna od pinkovih zvezda. Široj javnosti postao je poznat nakon učešća u prvoj sezoni Pinkovih zvezda. Razlog njegovog pojavljivanja u Pinkovim zvezdama je to što ovaj muzički rijaliti prate mediji. Nikolina priča o muzičkoj karijeri dopunjuje priču brata mu Miloša:
– „U muzici sam dugo, preko 20 godina. Počeo sam u 17. godini i tada sam imao bend „Hajd park“. Imali smo nastupe kao predgrupa sa dosta eks ju grupa, na tadašnjim gitarijadama, u kulturnim centrima u Beogradu, Kraljevu, Čačku i svuda po Srbiji. Posle toga sam bio član nekadašnje KV Famili, današnjeg Highlanders. Bio sam gitarista od 1989. do 1993. godine. Inače, sviram pet instrumenata, od kojih su mi glavne gitara i klavijature. Posle toga sam u KUD Sevojno proveo pet do šest godina. Svirao sam i udaraljke, pa se i sa njima dosta dobro snalazim.
Moj stric je jedan od priznatijih muzičara Srbije, Srećko Nikolić, magistar muzike za duvačke instrumente. Bio je profesor u Užicu na Učiteljskom fakultetu i u Muzičkoj školi, tako da sam na njega povukao taj osećaj za muziku i želju da sviram duvačke instrumente. Sa njim sam počeo da radim i saksofon. Sada imam bend koji radi rok svirke i zove se „Džoni bend“. Postojimo dve godine, jedino što nije stalna postava. Sa tom grupom radim samo velike koncerte, gde ima potrebe da se okupi cela grupa i gde je u pitanju čvrsti zvuk. Na drugim mestima nastupam pod mojim imenom, kojim se pojavljujem i u Pinkovim zvezdama. Tu radim samo vokal, ali radim sve vrste svirki i sve vrste muzike.
Kada me neko pozove da sviram na svadbi, na toj svadbi spreman sam da sviram sve od bluza tridesetih prošlog veka, roka i džeza, do standardnih narodnih i starogradskih pesama, pa do sada ove nove pop muzike, koja se izvodi svuda, i po veseljima i po klubovima. Moj opseg u izvođenju muzike je baš sve, pa čak i klasična muzika.”
Posle brojnih nastupa sa najpopularnijim srpskim estradnim zvezdama, Nikolina popularnost je jako skočila, pa samim tim ima sve više ponuda za nastupe. Ipak, najviše je ponosan na njegov nekomercijalan rad u ambijentalnoj džez grupi „Crni dijamant“. To je instrumentalno vokalna pratnja gospodinu Sretenu Selakoviću, koji izvodi svoju poeziju. Tu može da pokaže svoj talenat, tu zasvira harmoniku, udaraljke, gitaru, i da pevam, i da recitujem u toku koncerta, bukvalno sve što mi u tom momentu prija i drugačije je od svega”.
Džoni se užičkoj muzičkoj publici predstavio sa uspehom u užičkom Gradskom kulturnom centru. I Nikola za sebe ne može reći kao i brat mu Miloš da je roker ili narodnjak i on je izvođač muzike.
