U vreme Turaka, Rosulje su bile mahala u turskom delu varoši. Naselje je prošireno posle 1862, kada su Srbi starosedeoci i doseljenici kupovali turska imanja i na njima gradili kuće. Rosulje se ubrzano razvijaju posle Drugog svetskog rata, zahvaljujući prilivu stanovništva iz okoline Užica. Na Rosuljama i danas, pored nekoliko stambenih zgrada i četiri solitera, ima dosta kuća sa dvorištima.
Rosulje su severozapadno od centra Užica, na padinama Donje Pore. Na istočnoj strani prostiru se do Uremovačkog ptoka i Kamenog korita, a na zapadnoj strani se graniče sa naseljem Koštica. Na Rosuljama danas živi oko 10 000 stanovnika.
Na vrhu Rosulja, do samog puta na Jelovoj Gori, bila je “Stena”, kamena gromada, jedan od užičkih vidikovaca, koja se nadnosila nad starim Užicem, nekada mesto okupljanja Užičana.
Tugovao sam kad su Đavolju stenu zarobili u žice. Bio sam besan što je stena na Pori naseljena, jer je tu izgrađena kuća. Te tri stene Čitakova, Đavolja i stena na Pori, kad bi se otvorile, pričale bi najlepše užičke ljubavne romane. Kad je Stiv Tešić došao u Užice posle nekoliko decenija, usamio se i prvo je otišao na Stenu na Pori.
Rosulje su činile i čine ulice Jakšićeva, Vojvode Maslaća, Kameno Korito, nova ulica “Druge Proleterske”, ulica Rosulje, nekad Zagrebačka, Dositejeva poznatija kao Lazića Brdo kuda su se mladi Užičani vozili “na rodlma, šlicugama, bobovima, potkovicama”.
Rosulje su poznate i kao kraj gde je živelo dosta prosvetnih radnika. Tu su živeli Rako i Zaga Nikitović, otac i majka nekadašnjeg predsednika užičke opštine Milana Nikitovića, učitelj Arsenijević, Stranjaković, Bešlić, Žeravac sa suprugom, Jevremović, Dušanka Ponorac, profesor Petar Stojković, bračni parovi – Stefanović, Miodrag i Ruža Gordić, čiji je otac bio poznat kao kmet Dragojle, Ševković, Miko i Nada Popović, učiteljica Ljilja, majka Nataše Jovanović, udate Mićić, prve Užičanke predsednice skupštine Srbije, bračni par Pantelić, otac i sin Kultešić, Dara Lazić, učitelj Simović, profesor Miki Milovanović, Rajna Popović, Karadžići, Purići, Ćirovići.
Bilo je i oficirskih porodica na Rosuljama, a retke su bile porodice zanatlija, poput braće Gardići – Vlastimir, Krsta i Milan, koji su rodom iz Kačera. Vlastimir je ostao u Kačeru, Krsta i Milan su sišli Užice, gde su završili šnajderski zanat i otvorili svoje šnajderske radnje. Krsta je kupio kuću na Rosuljama. Zasnovao je porodicu i izrodio decu. Sva njegova deca važe za veoma uspešne Užičane. Njegov sin Mimo je baš tu u Jakšićevoj ulici, u dvorištu kuće, imao šnajdersku radnju. Jedno vreme s početka sedamdesetih mi je Mimo šio garderobu. Sa njegovim bratom Slobom sam se družio u užičkim kafanama, a sa najmlađim sinom Miškom drugovao kad smo išli u srednje škole. Danas se družim sa Kostinom unukom Danom. Tako da sam ja, kao i mnogi iz starih užičkih porodica, vezan urbano sa Gardićima sa Rosulja.
Na Rosuljama nije vođen za tadašnje Užice specifičan komšijski život, nije bilo stalnog druženja ili kako su zvali “sokačarenja”, svakodnevnog konferisanja i ćaskanja. Događalo se da se okupe žene, domaćice, ali to je bilo povodom nekih značajnih porodičnih događaja: odlazaka u vojsku, neki izuzetan uspeh, odlazak na studije. Na tim skupovima su retko služena alkoholna pića. I na Rosuljama je u svakom dvorištu bilo dosta cveća u uređenim lejama sa stazama. Prećutno su se stanovnici Rosulja takmičili u održavanju čistoće, poneki put ističući najbolje.
Tada su ulicu Vojvode Maslaća zvali “Donji sokak”. Nije bilo tu mnogo kuća: jedna profesora Ljubiše Gordića, pa službenika Ćetkovića, kuća Brašanovića, Karadžića; a u Jakšićevoj Miloša Ćirovića, šofera, Bube i njenog muža Jova, Bošnjakovića, Jankovića i Zorgića. Sarača Petra Karaklajića. Tu je 2003. od starijih živela sedamdesetosmogodišnja Mica, koja se bavila ručnim radom i izrađivala predmete od keramike. I ova dvorišta, kao i ostala užička, bila su puna životinja. Rosuljaši su držali krave, imali velika dvorišta sa kokošinjcima i svinjarcima, voćnjacima, bunarima i pumpama, čiji se ostaci ponegde i danas mogu videti.
Godine 1944. i ovaj kraj je bombardovan, jer se tu nalazila nemačka komanda. Tada je pogođena kuća Dušanke Ponorac i Miloša Ćirovića. Užičani koji su odrasli u ovom delu Užica su se sećali da je pred rat tu često zalazio mladi Midrag Lune Milovanović, koji će kasnije postati u Drugom ratu narodni heroj, jer je bio zaljubljen u lepu Rosuljanku Nadu Stefanović. Ovaj kraj Užica je bio poznat po lepim devojkama, a i dan danas je poznat po lepim ženama.
