Звала се Зинаида, у Кијеву је завршила медицину 1918. године. Отац јој се звао Александар Горјачковскин, а мајка Варвара. Била је најбољи студент у својој генерацији, имала је и посебан таленат за музику, па је упоредо ишла на музички академију, студирала клавир.
Када је у Русији започела револуција, Зинаида је била лекар са завршеним конзерваторијумом за клавир. Са великим бројем избеглица, дошла је на Црно море. Ту се определила за брод који је ишао у Краљевину СХС, као и њена мајка, брат Василиј и његов петогодишњи син, кренули су према православној Србији и 1920. Стигли су у Херцег Нови. Распоређена је за привременог лекара на Хвару. Када је завршила са том службом, у манастиру Савини се венчала са својим другом из срење школе, са којим је била верена, Јурајом Дризом, грађевинским инжињером.
Држављанство СХС добила је 1924. године, а 1926. морала је своју диплому медицинског факултета уз Русије да нострификује у Београду, уз полагање нових допунских испита. У периоду између два светска рата били су на служби у Алибунару у Венчацу код Аранђеловца, на Цетињу, Зворнику, Бајиној Башти… Од октобра 1942. до крај живота живели су у Ужицу. Јурај је умро 1976, а Зинаида 1977. Сахрањени су на ужичком гробљу Доварје. Имали су двоје деце, Александра рођеног у Београду и Анастасију рођену у Зворнику.
Године 1945. Зинаида је у тек ослобођеном Ужицу добила звање референта за народно здравље у Ослободилачком одбору. Од 1946. све до пензије је радила у Дому народног здравља у Ужицу.
Сећам се тада је Дом здравља је био у Омладинској улици, ту где је данас паркић и локална аутобуска станица. У то време 1960, напунио сам 7 година, сећам се да није било саобраћаја, ретко је пролазио који аутобус, камион, а још ређе аутомобил, било је актуелно да се клинци обично деца из војних зграда поделе и крене битка дрвене мотке, штитови, камење и сл. Седео сам у дворишту за столом уз саму ограду и читао Политикин Забавник. Одједанпут гужва, дрека камење на све стране и мене погађа једна плојка у главу. У неколико секунди ме облила крв. Мама и баба су ме одмах однеле у Дом здравља, који је био ни сто метра уз улицу. Одмах ме примила докторка Зинаида. Смирила ме лепим речима са оним милим руским нагласком. Полако ми је ушила расекотину, тако да је касније ту био једва видљиви ожиљак. Докторка Зинаида, као и њена породица су остали у најлепшим сећањима.
Потомци Брачног пара Дризо живе данас у Ужицу и на Златибору… Све до половине седамдесетих, када бих видео докторку Рускињу на улици, са великим поштовањем бих јој се јавио, никада није само отпоздравила и прошла, увек би ме питала за породицу и њено здравље. Дивна жена је то била, знаменотост Ужица.
