– Ispred jedne kafane blizu Kalemegdana – redovi mladića. Zastanem da vidim ko su i šta se tu radi. Vuče me neka radoznalost. Rekoše mi da su to – budući dobrovoljci. Javljaju se u komitske odrede. Gledam ih: čini mi se da su svi stariji od mene. Ali, valjda će i mene primiti…
… Jedva stigoh na red. Za stolom grupa oficira i civila. Jedan od ovih civila me gleda, pa kaže:
– Ti idi kući! Još si zelen!
– Neću kući! – kažem odlučno. – Ovde, siguran sam, ima i mlađih od mene… Hoću u komite!
Hteo sam, u stvari, da kažem da mi je više godina, ali se uplaših pri pomisli da oni to mogu proveriti i da ću se tako obrukati.
– Koliko ti je godina? – pita me jedan oficir, jer vidi da sam uporan, da ne odmičem od stola. A iza mene – sve duži redovi.
– Sedamnaest! – kažem odsečno i ispravim se. – Upravo, za tri meseca, napuniću sedamnaest…
– Kući, kad ti kažem! – zapovedi nečiji glas.
I taman da se okrenem i pođem, kad me jedan oficir, visok, s brkovima, potapša po ramenu i upita:
– Odakle si?
– Iz Užica! – kažem i stanem „mirno“. Zovem se Đuro Đerić.
– Iz Užica! E, onda neka ti je sa srećom! Takve ne odbijamo! Mlad jesi, ali si jak i visok…
Potom se obrati onima za stolom:
– Primite ga na moju odgovornost. Dajte ga u moju četu…
Saznao sam da je to major Voja Tankosić, jedan od čuvenih komitskih vođa. I bio sam s njim u odredu sve do njegove pogibije 1915. godine. Posle sam bio u komitskom odredu vojvode Vuka. I s njim do njegove pogibije 16. novembra 1916. godine na Gruništu…
… U Mačvi sam se nagledao najstrašnijih prizora – unakažena lica dece, žena, devojaka, staraca… Sve su to nedela kulturnih austro-ugarskih soldata… Iznad Zavlake, u noćnom jurišu, bio sam ranjen u rame. Pao sam… Mislio sam da će tu biti moj kraj, da će me, zauzeti borbom i jurišom, zaboraviti i ostaviti da iskrvarim… Izvuče me jedan moj drug, neki Kovčić, rodom iz Rožanstva. I on je bio komita…
… Sledeće godine bio sam ponovo ranjen. Na Drini. Tada su me stvarno – prežalili. Mislili su da sam mrtav. Moja smrt je proglašena – junačkom. Svi su žalili zbog mojih sedamnaest godina. Tu sam „posmrtno” odlikovan Obilićevom medaljom za hrabrost…
… Sve je to moje srce izdržalo. To i mnoge druge ratne nevolje i borbe. Kad smo se povlačili preko Kosova, negde iza Peći naiđosmo na jednog mladog Šiptara – ranjen je u ruku. Bog zna ko ga je ranio… Žao mi ga: uzmem zavoj, pa mu previjem ranu. Uto dotrča njegov otac, steže mi ruku, zahvaljuje i ne da da odem dok ne svratim u njegovu kuću. Odbijem, a on otrča i donese dva hlepčića i komad sira…
… U Crnoj Gori – glad: nigde parčeta hleba. Oni koji su prošli pre nas bili su bolje sreće, ponešto su mogli da dobiju ili da kupe… Svratim u jednu kuću, kažem domaćinu da je danas našem komandantu krsna slava, ali da nema ni mrvicu hleba, a kamoli šta drugo… Sažali se čovek, poverova i dade mi jedan kukuruzni hleb, flašu rakije, tri glavice luka i malo sira. Gledam i mislim – koliko je sve to bogato… Jeste, ali taj domaćin hoće sa mnom, u odred, da čestita slavu komandantu! Kuku meni, šta ću sada? Ako stvarno dođe – ode glava… Jedva sam se iz ovoga ispetljao. Hranu smo podelili…
… „Za mnom!” – reče nam vojvoda Vuk i povede da osvojimo Gruniški vis. Pamtim taj dan: 16. novembar 1916. godine. Sve rešavamo nožem i bombama… Prođoh s Vukom ispod stene, na kojoj su bili načičkani Bugari. Pršte šrapneli. Jedno parče ga pogodi u desnicu. On prebaci karabin u levu ruku. Molimo ga da se skloni, ali neće. „Grunište”, kaže, „mora biti naše, pa makar svi izginuli…“. Nije prošlo ni 15 minuta, pogodi ga puščani metak, prođe kroz srce i izađe na drugu stranu. Posle dva dana zauzeli smo Grunište. Ostali smo bez najomiljenijeg komandanta…
… Njegov odred, koji je imao oko 2.600 ljudi, sveden je na 450. Nije više mogao da se održi. Mi, koji smo preživeli Grunište – raspoređeni smo kao bombaši po drugim četama…
Đuro Đerić nosilac je Albanske spomenice i Zlatne Obilićeve medalje za hrabrost. Živi u Titovom Užicu, Koštička 35.
