Сага о првом ужичком пилоту-ловцу Михаилу Грбићу Калчу (први део)

1483

Илија Грбић био је власник кафане у центру Ужица, која је била нека врта хотела, јер је имала неколико соба за преноћиште путника, сталну анимир музику и била тада најпосећенија кафана у Ужицу. Касније је од ње настао стари легендарни Хотел „Златибор“.

Промоција ужичке једрилице „Летећи ђаво“ испред Парчића, у њој седи пилот Михаило Грбић Калчо
Промоција ужичке једрилице „Летећи ђаво“ испред Парчића, у њој седи пилот Михаило Грбић Калчо

Би пролеће 1908. године, Илија и Јуца Грбић, добили су сина и дали му име Михаило, њиховој срећи није било краја. Године 1911. Илија од Милисава Нећића узео је под закуп филмску апаратуру и почео је приказивати филмове у дворишту кафане, где је подигао згодну дрвену арену. После Првог светског рата преселио се у нови повећи локал на „Липи“, који је назвао „Касина“, али су га Ужичани звали „Грбића Арена“, каде је и у башти уредио простор за биоскоп. Ту је филмове приказивао у летњој сезони. Ту су гостовала и путујућа позоришта. Старим Ужичанима је остало у сећању да су ту приказивани највећи тадашњи филмски спектакли као „Бен Хур“, „Робинсон Крусо“…

Његов син Михаило је од малих ногу показивао посебан таленат за технику. Није имао ни 14 година, а већ неко време је био кинооператер у очевом биоскопу. По ужички прозван Калчо, што би на турском значило кук. Зашто је Михаило добио тај надимак, нисам питао па немам појма, али знам да старог Ужичанина без надимка нема. У исто време када је емитовао филмове, научио је и да шоферира и заинтересовао се за авијацију. Уписао је Војну пилотску школу и 1930. постао пилот-ловац у чину потпоручника.

У доба нашег разговора почетком деведесетих, провео је десетак дана у Ужицу, био је после 42 године радног стажа и 34 године летења у заслуженој пензији. У Ужицу је био са супругом докторком у пензији Миром. Био је велики љубитељ филма, па га је пут нанео у мој тадашњи видео клуб Видео радионицу. Ту у мом дворишту уз кафицу смо разговарали, а ја сам по мом обичају укључио касетофон. Није се бунио, а није ни питао зашто то радим.

Михаило Грбић Калчо је у то време живео у Београду на Врачару. У Ужицу и на Златибору је био у гостима код пријатеља, а у мој видео клуб је дошао у потрази за неким филмским класицима. Причао је да је његов отац Илија познати кафеџија1911. године први у Ужице донео биоскопску опрему, отворио биоскоп, који је назвао Арена. Та зграда и данас постоји на Главној улици, преко пута садашње Зелене пијаце. Ту је некада била продавница текстила „Тара“, после самоуслуга, а данас ни незнам шта је ту. Калчов отац Илија је био познат у Ужицу и по томе што је пре балканских ратова изазвао дипломатски инцидент, јер је тадашњем турском конзулу у Ужицу звизнуо шамарчину, зато што овај није хтео, и поред опомене, да скине ноге са столице у кафани.

Године 1921. Калчу умире отац Илија, а он, тада ученик првога разреда гимназије (данас пети основне), мора да преузме бригу о биоскопу, јер је кинооператер „Пушо“ Драгутин Цвијовић отишао у војску. Калчо одреди себи плату од 20 динара по филмској пројекцији, али и казну од 100 динара ако се догоди да прекине филм, тада се ролна окретала руком.

Млади Калчо у свом Форду вози младенце
Млади Калчо у свом Форду вози младенце

Те године 1921. на власт у Ужицу долазе комунисти, за председника општине је изабран сајџија Петар Ћеловић. Он кређе са значајном изградњом, подиже јавно купатило које је било у употреби све до седамдесетих година 20 века. Општина је набавила ауто, каросерија од Опела, а мотор и мењач од Бенца… Тај ауто је возио Мишо Јовановић Шлањо, бравар и добар мајстор, његов брат Малиша Јовановић Шлањо је био угостититељ и први власник Виле Блед на Златибору и наручилац пројекта њене изградње. Калча је у тим годинама више интересовало шта то ради Шлањо, него шта предају професори, а међу њима и чувени професор Вујић, те је све више времена проводио са Шлањом, а све мање у школи. Почео је да вози, то је трајало две године. У међувремену се променила власт у општини, Шлањо је напустио дотадашњи посао и прешао на градњу пруге Ужице – Вардиште. Секција за изградњу пруге је имала три аутомобила. Истовремено и ужичка болница добија камион који је Шлањо возио, пре га је повремено палио да „не зариба“. Наравно због свих тих силних аутомобила Калчо је занемарио школу, при крају школске године имао је 5 кечева, три је успео да поправи тако да је на поправни пао из два.

Како је рекао, није Шлању у то време био узор Шлањо, већ општински кочијаш Митар. Није ни чудо: Митар је са два зеленка возио неколико кола, зависно од потреба: општина је имала двоја кола, за превоз умрлих „Конкордија“ – једна за богате, друга за сиромашне грађане, кола за превоз ђубрета, меса, чишћење пољских клозета и септичких јама као и кола за гашење пожара… Два коња, пуно кола, а само један кочијаш!

Једног дана окружни начелник Зотовић морао на пут, а нема возача. Дође жандар из општине у гимназију да доведе Калча, пусте га тек када је добио одобрење од директора Вујића, који није био у дилеми кад је то захтевала општинска власт. Тада је Калчо био трећи разред гимназије једва је имао 15 година и умало постао начелников службени возач… Начелника Зотовића возио је у неком двоседу који је овај добио за службену употребу.

Следеће године Калчу се догоди нова породична несрећа – умре му брат. Мајка ко мајка, попуштала је Михаилу више него је требало. Калчо попусти са школом, те га у четвртом разреду истерају из гимназије. Више се бавио шоферајем, између осталог возио је и министра просвете Миша Трифуновића у Бајну Башту, где је овај држао збор, али га ни то није спасло од избацивања из школе. После тога решио је да купи свој аутомобил, да нађе повериоца да му потпише меницу и купи ауто Форд.

Израда једрилице у Поповића радионици на Царини
Израда једрилице у Поповића радионици на Царини

Године 1925. у Ужице је стигао ваздухопловни капетан Јанко Маркићевић, тадашњи командант пилотске школе, са задатком да организује долет једног авиона и Ужичанима популаризује авиацију. Калчо га је возио по околини да тражи погодно место за слетање. У лепој униформи, сав накићен одликовањима, одмах се допао Калчу и овај га, док су једном седели у Хотелу „Златибор“, упита како може да постане пилот. Капетан Јанко му објасни да би морао прво да иде у подофицирску школу, али Калчу много три године да проведе у ђачкој клупи, па упита за лакши пут. Овај му објасни да са завршених 6 разреда гимназије може отићи у војску као ђак и да служи у пилотској школи. Како је чуо за то, Калчо се одмах прихвати књиге и исте године приватно положи четврти и пети разред, а наредне године у јуну и шести разред гимназије. Кад је дошло време за регрутацију, он се пријави у пилотску школу. Од 700 пријављених примали су 36 и међу њима се нађу и двојица Ужичана: Калчо и Ацо Станојевић. Били су међу најбољима у класи и са успехом завршили школовање за пилоте.

Следеће године Калчо, сада наредник, требао је да иде на вежбу за пилота ловца. Догоди се да је закаснио месец дана, али га командир Маркићевић прими, изврши проверу, а Калчо запне да стине и остале у класи. На једном од летова на новом француском авиону који је тек стигао из „Икаруса“, приликом узлета, примети да се температура мотора не диже преко 60 степени, требала је да буде 90, а мотор се прегрејава и почиње да смрди. Одмах крене да слети и то му је био први и последњи отказ авиона у богатој пилотској каријери која је тек започела.

Други ужички пилот Аца Станојевић, који је пре Другог светског рата био директор „Утве“, основао је 1931. године у Београду једриличарску групу коју је назвао „Девети“, јер их је било деветоро у групи. Били су веома добро увежбани да их је „било милина гледати“ како раде и лете. Године 1931, сада пилот, Михаило Грбић Калчо летео је код њих на земунском аеродрому на једрилици. „Девети“ су направили једну, за то време, веома лепу једрилицу по немачким нацртима која се звала „Летећи ђаво“. Калчо је од њих узео планове те једрилице и кад се вратио у Ужице, договорио се са Ђоком Поповићем, столаром и тада власником најбоље столарске радионице у Ужицу са првокласним мајсторима, да гради једрилицу. Столарска радња Поповића налазила се код старе ужичке цркве.

Одлучили су да оснују и прву једриличарску групу у Ужицу коју су назвали Златибор. Те крену да сакупљају чланове и новац. За само један дан од тадашњих ужичких власника радњи газди и домаћина сакупили су 46.000 динара за материјал за једрилицу. Међу њима су били Миленко и Раде Суботић, Нешо Шољевић, трговац Миливоје звани „Ерић“. Нису се много распитивали за шта Калчу требају паре, једноставно су давали, знали ко је он и да их неће утрошити за било шта. Од тих прилога куповали су се квадрати шперплоче различитих дебљина . Костур једрилице је направљен за два месеца и искоришћен је сваки комадић шперплоче.

У столарској радионици Марка Поповића
У столарској радионици Марка Поповића

Један од мајстора био је, Калчо се сећао његовог надимка „Ћука“, направио је све потребне окове коме је у Пошингеровој фабрици оружја брунирао. Прављење костура је био пипав посао, свако ребро је туткаљено и најмање три сата је морало стајати у калупу. Када је костур био готов, требало је платно да се пресвуше. Надали су се да ће га добити у некадашњем Аеро клубу у Ужицу, али су га на крају морали сами купити. Желели су да и Аеро клуб има удела у њиховом пројекту, али је то било друштво где су се ваздухопловством искључиво бавили салонски, где се више причало него радило. Лак за премаз су набавили у фабрици авиона у Краљеву, где су дошли и до сајли за команде а добили су и 60 метара гуменог конопца за вучење једрилице…

На фотографији у столарској радионици Марка Поповића поред завршене једрилице „Летећи ђаво“, с лева на десно: Гаша – Драгослав Драшкић, непознат, седи Ципкало касније Крцунов возач, Пуша – Драгутин Цвијовић, Ђоко Поповић и Михаило Грбић Калчо.

Сага се наставља се у другом делу.