Сећања омиљене Тетка Леле

323

Памте је бројне генерације Ужичана. Она је медицинска сестра коју су сви волели. Ту у Дечијем диспанзеру, који је некада био доле близу кеја у Омладинској улици, постала је и остала „Тетка Лела“. Њена сећања су првенствено сећања на ужичко послератно здравство.

Лела Мајсторовић је у Ужице дошла 1951. године из Крушевца, где је завршила средњу медицинску школу. Посао је одмах добила у ужичкој болници на хируршком одељењу. Пре Леле ту су радиле две сестре, Бранкица Илић и Милостива Богдановић. Све три су биле смештене у некадашњој старој кући, где је рођен великан Љуба Стојановић, која је до скора била ту преко пута данашњег Дома здравља. У то време, на почетку педесетих 20. века, ту је живео деда Војин са својом баком. Општина је ту нашла смештај за све три сестре са хируршког одељења.

Лела Мајсторовић 2017. године
Лела Мајсторовић 2017. године

„У то време у Ужице је стигао професор Нинко Миљанић, да обучава“, сећала се Тетка Лела, „Био је париски ђак, хирург опште и ратне хирургије, ортопедије и урологије. У његовом тиму били су његов стални сарадник Перо Пешкир и у Београду на клиници његов син Мишко. Била је савршена сарадња болничара и болничарки… била су то тешка времена, није било ни фрижидера. Тек 1953. године, добили смо фрижидер за трансфузију и серуме. Када сам била на едукацији, пријавила сам да ми немамо ни телефон, ни санитет. Молила сам мог хирурга Славка Јевђеновића, који је такође био при тиму професора, да идем на едукацију око трансфузије. Научила сам како се праве системи, а то моје знање сам пренела на још неколико сестара. Едуковала сам их и о стерилизацији. Све смо делили заједно, па и храну. Јели смо све оно што добијају болесници у болници. Ко је дежурао имао је право на вечеру. Једино су грудно и дечије одељење имали право на различиту исхрану “.

У то време у болници је радио др Рајко Ненадић, који је био ментор др Кошаревићу, др Лазаревић, докторка Зора Туцовић, гинеколог, и чувена бабице Дара, која је годинама порађала жене.

„Она је порађала жене без икаквих проблема. Једино је моја екипа била потребна да присуствује када се радио царски рез у хируршкој сали, јер за сваки већи оперативни захват морала сам бити присутна, било због инфузије или трансфузије. Једноставно смо функционисали као једна добра породица. Многи су долазили из других општина у Ужице. Они који су имали пругу долазили су возом, а све их је чекао Жика носач. Неки су долазили пешке или воловским колима. Онај ко је водио волове имао је лопату и џак и чистио за њима.

Централна зграда ужичке болнице 1951.
Централна зграда ужичке болнице 1951.

У то време др Занковић је радио приватно, у граду су били дивни лекари, као што је др Лука Ђуричић, отац доктора Немање, затим др Цветко Зотовић, срески лекар Крстић, др Казина Дризо. Радили су у некадашњем Дому здравља, преко пута Соколане, који је био где је сада аутобуска станица, а Дечији диспанзер је био где је сада „Александар“ и бифе испод. После је премештен у Душана Вишића (данашња Видовданска). Др. Цветко Зотовић је радио и у „Цвета Дабић“, која је прва, заједно са „Првим партизаном“, имала обданиште, а град тада још није имао обданиште (вртић). Борка Станковић је била прва школована куварица, а свој занат је завршила у Врњачкој Бањи. Тада није било нутрициониста. Професор Миљанић и др Јевђеновић су отишли у Београд, желели су да ме воде са собом, али ја нисам могла, због уговора који сам имала са градом Ужицем. Онда је дошао др Џуфић, по одлуци Министарства здравља. Он је, ту на Главној улици, у некадашњој Орловића кућа, испод Гимназије, радио неке мале интервенције код дијабетичара. Када је требало да се, на пример, неки прст ампутира. Некада сам му помагала, сестра Нада и ја, а он нам је давао понеку цркавицу.

Дом здравља је био преко пута Соколане у дрвеној монтажној згради
Дом здравља је био преко пута Соколане у дрвеној монтажној згради

Када је требало да се иде у трећу смену, по сестре је долазио фијакер. Морале смо да болници дамо тачно податке где ћемо те вечери бити и шта ћемо радити, да би фијакер дошао по нас. На капији се знало када улазим и када излазим. И то време проведено у болници се плаћало. Није било као сада, да се седи целу ноћ у једној смени. Мене онда фијакер врати натраг. Као што рекох, морала сам унапред болници да пријавим да ли ћу то вече ићи у позориште, биоскоп или, на пример, на игранку у Соколану. Често сам била у позоришту, била сам и статиста, певала у хору, а играла сам и у фолклору. И када сам постала мајка, исто се морало знати где ћу бити. Једном ме је кочијаш покупио на улазу у Велики парк, где сам била са мужем и децом у шетњи. Када сам чула трубицу од фијакера, знала сам да је дошао по мене и оставила сам децу мужу, па нек се сналази како зна…“, сећала се Тетка Лела.

Лела се удала за Алексу Мајсторовића. Добили су двоје деце, ћерку Лидију и сина Милутина. У то време, сви који су радили у здравству били су војни обавезници. И тако је 11. октобра 1954. године, када је била крсна слава породице Мајсторовић, позвана и Лелу на војну вежбу.

Када је добила понуду за Дечији диспанзер. др Веселин Маринковић пожелео јој је срећу.

„Имао је обичај свима да каже – јуначе“, па је тако мени рекао: „Јуначе, ви сте оставили леп траг иза вас, желим вам да наставите исто тако“. Њаму су се дешавале неке ружне ствари, није био члан партије, па су му свашта радили. Мислим да је од тог и умро, а ја сам вратила партијску књижицу када су дечије припојили Дому здравља. Долазили су код мене и тако понекад тражили неке информације, о томе шта се ради код нас послу, шта прича професор, а ја им кажем да прича о послу, о операцији, о чему би другом. И тако, неколико пута су долазили, обраћали су ми се са – другарица, а ја њима кажем да не могу бити другарица, јер су годиште моје мајке. И онда сам вратила књижицу. Нисам имала много проблема, сем неких ситних провокација. Иначе, ја сам са 15 година постала скојевка, делила хуманитарне пакете по Крушевцу, а 1948. године, када сам била на радној бригади на Маврову, постала сам члан КПЈ. Ми у Дечијем нисмо имали ни партијску књижицу, ни шефа, а када су нас спојили са Домом здравља, све је постало партијско, имали смо директора и тако су кренуле многе мућке“ присећала се Тетка Лела.

Доктори и сестре и пацијенти су у болницу довожени болничким фијакером
Доктори и сестре и пацијенти су у болницу довожени болничким фијакером

Године 1973. одликована је орденом Црвеног крста, а 1977. године одликована је Орденом рада. Тетка Лели је било понуђено да пресече врпцу када се отварана нова зграда Дечијег диспанзера, али је она замолила др Станкића да то уради једна жена, њена колегеница, која је радила у „Цвети Дабић“. Лела је после била предложена да открије бисту испред диспанзера, што јој је представљало велико задовољство. Иако је једно време била у дисциплинској комисији, сви у здравству су је поштовали и ценили. Приликом боравка у Лабину, успела да оствари братимљење медицинских радника Ужица и Лабина.

„То су била дружења за памћење. Једне године су они долазили код нас, друге ми код њих. Када смо ишли код њих, путовали смо кушет колима у возу, а водили смо Ђуру из штампарије, који је био одличан хармоникаш. Верујте ми, радила сам много и све те неке прековремене сате које су требали да ми плате, ја сам тражила слободне дане, само да бих их користила за то дружење. Та дружења су биле приче за серију. Сећам се да је Ђуро увек питао како да се представи, да ли као рендген техничар или лаборант, само да би се удварао. Певало се и није се спавало. А када су они долазили овде, водили смо их на Турист. Покојни др Жарко Марковић, др Лаза Радовић, Мића Ојданић и ја, чекали смо их иза Севојна и одмах их водили да их сместимо, а онда смо их водили на Златибор, Сирогојно, Тару, доводила их кући“, низала је лепа сећања Тетка Лела.

Било је и ружних сећања, сетила и страшних дана из 1972. године, када је свима претила опасност од великих богиња.

Стари Дечији Диспанзер у Омладинској улици
Стари Дечији Диспанзер у Омладинској улици

„То је тада било лудило. Филм Горана Марковића је био веома благ, како је све то стварно изгледало. Била сам те 1972. године у дечијем диспанзеру. Деца су била сва редовно вакцинисана, а ђаке смо збринули ревакцином. Сви су се нашли у чуду, општинари су били погубљени, неки лекари нису знали да се снађу… Уместо деци да погледају где је пелц вакцина, они јуре главом без обзира, народ јури докторе и нас да им нађемо картоне. Др Љубо Петровић и ја се договоримо, пошто смо вакцинисали све у кругу центра, да затворимо дечији диспанзер и да у општини направимо један тим, а да не питамо ништа општинаре. Објавило се преко радија да прегледе и вакцинацију радимо у општини. То је била толика гужва, па смо звали милицију да регулише мир. Докторка Станковић је морала да лупа својом штиклом од сто, да би смањила буку и да би ме чули када им причам, да не сме да квасе место где су примили вакцину и да ће имати температуру. Радили смо по цео дан, моја деца су ми доносила чај и лимунаду или кафу на посао или нешто да поједемо. Ужице је био први град у Србији које је вакцинисало све своје суграђане. Када је све то прошло, др Протић, др Мара Пенезић и ја смо се договорили да направимо пункт на Белој земљи код чесме, како бисмо контролисали долазак у град. Носили смо прибор са нама, вакцине, столове и столице, лампе. Исти пункт је постављен на Сарића Осоју, јер и ту је био улаз у град и трећи улаз у град је био од Чачка. Пелцовали смо све оне који нису били пелцовани, а који су долазили у град. Ми смо то одрадили фантастично. Био је случај да су једну нашу Ужичанку, која је учила Медицинску школу у Чачку, која је имала овчије богиње, сместили у чачански карантин са оболелим од вариоле. Она је побегла одатле и дошла код нас. Иначе, ми смо имали карантин у Севојну. После о нашој организованости су сви писали и причали, добили смо признања од Министарства здравља.“

Учествовала је у организацији дана Дом здравља, организовала је испраћаје у пензије од чистачице до лекара, а њој самој је 1990. године приређен, како је рекла, фантастичан одлазак у пензију, када је поручила „треба се радовати животу“.