Кућа је дубоко урезана у моје сећање, а посебно први прозор с десна на лево на бочној страни. У тој кући живеле су три сестре Анђелић са мајком и са младим Милчетом, сестре којима дугујем неизмерну захвалност. Наиме, у јуну 1946. био је ископан канал за постављање канализационих цеви дубине 2 метра од врха Росуља, па до раскрснице на слици. После једног обилног пљуска тај канал је био пун до врха мутном водом, ту испред куће на слици. Као трогодишње дете играо сам се са децом из комшилука ту у околини. У тој игри, не сећам се како, ја сам упао у ту мутну воду, три сестре срећом за мене биле су на прозору. Почеле су из све снаге да вриште, а ту вриску чуо је у оближњој кући стари Новаковић, излетео из куће и успео да ме извуче из канала.
Моји родитељи су им увек исказивали неизмерну захвалност и поштовање, јер у моменту када се то дешавало са мном они су били на послу, држали часове у ужичкој гимназији (професори Зага и Рако Никитовић). Свима њима и дан данас дугујемо дубоку захвалност и поштовање. Данас захваљујући њима имам 76 година.
У тој кући је одрастао Милче Анђелић, који је после студија на Правном факултету у Београду био судија у Ужицу и касније и председник суда. Једна од сестара, чини ми се да се звала Лепа, била је његова мајка.А стари Новаковић био је отац од Града Новаковића, чији је надимак био Граде Манговац.
Милош Познановић: „То је кућа судије Мила Чета са бунаром у дворишту…“
