Бране Јеремић, од Ужичана зван „Ћурак“ (ћуран), директор новог биоскопа “Партизан” је изјавио: “Одмах по свечаном отварању, морали смо да будемо црвени од стида. Струје је нестало неколико минута у целом граду. Неко је успео да нову кожну фотељу исече ножем. А у WC-у су покидали све ланце на испирачима. Затим је у аутоматски уређај за подизање завесе стављена хартија…“
У недељу 8. октобра око 13 часова, Ужице и околину је захватило јако невреме. Падао је град величине ораха, а бујице су убрзо прекриле улице града. Највише је страдала улица 7. јула, која ће и у годинама које ће доћи увек највише страдати кад је невреме. То и није било неко чудо за рођене Ужичане, који су знали да је уместо те улице некада био поток. Прљов поток, иако је био поплочан, увек је правио повелике проблеме. Надлежни га се и данас плаше. Иначе, Уремовачки поток су звали Прљов у делу поред Прљовог имања до платице доле близу Ђетиње. Драган Зумберовић се сећао: “Када се само сетим, колико сам пута нај**ао, због тих бујица. Разори улицу, разнесе коцку (тада била коцка), касније подигне асфалт, потопи подруме, а и аутић ми је носила.”
Предузеће Први партизан је пустило у продају нове упаљаче, који су се могли упоредити са упаљачима најпознатијих светских произвођача тада. Ти упаљачи су једно време били ужички сувенир. Нажалост, после 5. октобра почела је агонија ужичке привреде, па тако и Првог партизана. О овом ужичком индустријском гиганту Петрашин Друловић, председник Самосталног синдиката Златиборског округа је рекао: – „Гама“ је у стечају. То је једина пропала ужичка фирма која је сачувала имовину. „Упаљач“ је ликвидиран, баш као и „Тврди метал“, чију халу је купила Наменска и ту преселила део своје производње. Уништен је и ФАСАУ, са хиљаду радника свео се на пар десетина запослених. „Синтер“ ради малим капацитетом, људи зарађују мизерне плате. „Корун“ и „Воксал“ солидно послују, али то су мале фирме. „Аутовентил“ је некада радио за „Заставу“, BMW и остале куће ауто-индустрије, ради и сада, али му баш и не цветају руже.“
У Ваљаоници бакра се размишљало о финализацији, у „24. септембру“ су скренула пажњу два производа висококвалификованог радника Миломира Божановића. Први уређај је за регулисање нивоа воде на бранама, а други је зглавкасти подизач лестве, којим се олакчава рад уличне расвете. Увиђајући рентабилност ових производа, предузеће је наградило проналазача са 200.000 динара… У Заглавку је уведена струја.
Умро је Василије Вајевић, опанчар који је завршио факултет историје и књижевности. Био је први омиљени послератни директор Гимназије. Умро је и сликар Првослав Пиво Караматијевић, графичар који је се доказао као уметник у партизанима у току рата. Ужицу је познат по томе што сликарско удружење носи назив по њему. Рођен је 1912. године у Новој Вароши и био је сликар, графичар, професор. Нижу гимназију завршио је у родном месту, а Уметничку школу-Академски течај у Београду 1932. до 1941. године, предавао је цртање по школама у Србији (Ужице, Пљевља, Нови Пазар и Скопље) и повремено се бавио ликовном критиком. Био је један од оснивача илегалне уметничке групе „Живот“, 1934. године. Године 1941. придружио се Народноослободилачком покрету. Са Д. Вуксановићем и Б. Барухом организовао је Први партизански сликарски атеље у Ужицу. Повремено је радио при Агитпропу Врховног штаба НОВЈ у Источној Босни од 1942. до 1944. године. После рата био је професор и доцент на Архитектонском факултету у Београду, од 1957. до 1963. године. Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена заслуга за народа са сребрним зрацима, Ордена братства и јединства са сребрним венцем и осталих одликовања. Преминуо је 1963. године у Ријеци… Умро је и Михајло Д. Ђокић, дописник “Вести” из Бајине Баште.
Догодила се тешка саобраћајна несрећа између Бајине Баште и Перућца, у којој је повређено 47 лица. Сударили су се Ракетин аутобус и цистерна Хидротехнике из Београда. У аутобусу су се углавном налезиле домаћице, које су пошле на пијацу у Б. Башту, и група радника, који су радили трећу смену на градилишту хироелектране “Перућац”. Ракетин возач Лука Јевтовић, иако у је био у ужичкој болници тешко повређен, рекао је да је блокирао предњи точак на његовом аутобусу и да је зато ударио у цистерну.
Главни ужички санитарни инспектор др. Спиридон Бородин је рекао: “Ђетиња је канал за нечистоћу, текстилни завод “Цвета Дабић пушта отровне материје, сумпор диоксид, директно у реку. Карактеристичан мирис покварених јаја осећају често и становници Трга партизана.”
У Ужицу је прослављен 24. септембар, дан ослобођења Ужица. У Хотелу “Паласу” је направио пријем Петар Антонијевић председник општине, одржан је атлетски митинг између Чачка и Ужица, на теренима ОШ Андрија Ђуровић одржано је такмичење пионира у стоном тенису. Музеј се укључио изложбом “Праисторија ужичког краја”. Наравно, положени су венци на Партизанском гробљу. Одржана је фудбалска утакмица између “Црвене звезде” и “Слободе”, победила је звезда са 6:2. На Тргу је био завршетак бициклистичке трке кроз Србију. На крају је одржано забавно вече на стадиону у 20. часова које је названо “Спорски карневал”. У програму су учествовали дуо БИС, оркестар “Весели бенд” и хумористи из Београда.
У Соколани је гостовао тада познати варијете “Колорадо”. Било је илузионистичких тачака, акробација, смешних глупих августа, луткарских сцена, имитација, забавне и народне музике.
Капитен “Слободе” Власто Јокић је отишао у војску. Од 1952. до 1954. играо је за Слободин подмладак где су га запазили. Од 1954. је био незаменљив играч Слободиног подмлатка. За први тим је одиграо до одласка у војску преко 400 утакмица и дао преко 300 голова. Добијао је примамљиве понуде од других клубова, али није могао да се одвоји од роднога Ужица и Слободе. Власто је играо фудбал од 1953. до 1965. године. Престао је после теже повреде. Након играчке каријере, завршио је вишу тренерску школу у Београду и био друга генерација фудбалских судија у Ужицу. После тренерске каријере, Власто је био члан управе Слободе и председник клуба после Мираа Рјића. Док је био председник, Слобода је ушла у Другу савезну лигу.
Године 2019, осамдесетједногодишњи Власто Јокић, сећајући се својих фудбалских почетака, је рекао: „Са 16 сам почео да играм у „Слободи“, а пошто сам био веома млад, морао сам да имам специјалне прегледе. У том тиму неки фудбалери су били старији од мене и по 15 година. Тада се тренирало уторком и четвртком, а недељом су биле утакмице. Тренирали смо по ливадама, на старом игралишту на коме није било траве, у Великом парку, у Турици. Ето, ми смо тада тренирали само два пута недељно, а данас тренирају и пре и после подне и то скоро сваки дан. Зато мислим да фудбал, поред тога таквог рада, није много напредовао. У моје време, тих педесетих година, није било професионалног фудбала. Сви су или учили или радили. У мом тиму су били високи интелектуалци, судије, доктори и други. Од 1955. године почели су да нас плаћају, али боновима. Добијали смо бон за исхрану за који смо могли да у некадашњој кафани „Париз“, где је данас тржни центар, поједемо пет до шест ћевапа. То је био наш професионализам.“
