Brane Jeremić, od Užičana zvan „Ćurak“ (ćuran), direktor novog bioskopa “Partizan” je izjavio: “Odmah po svečanom otvaranju, morali smo da budemo crveni od stida. Struje je nestalo nekoliko minuta u celom gradu. Neko je uspeo da novu kožnu fotelju iseče nožem. A u WC-u su pokidali sve lance na ispiračima. Zatim je u automatski uređaj za podizanje zavese stavljena hartija…“
U nedelju 8. oktobra oko 13 časova, Užice i okolinu je zahvatilo jako nevreme. Padao je grad veličine oraha, a bujice su ubrzo prekrile ulice grada. Najviše je stradala ulica 7. jula, koja će i u godinama koje će doći uvek najviše stradati kad je nevreme. To i nije bilo neko čudo za rođene Užičane, koji su znali da je umesto te ulice nekada bio potok. Prljov potok, iako je bio popločan, uvek je pravio povelike probleme. Nadležni ga se i danas plaše. Inače, Uremovački potok su zvali Prljov u delu pored Prljovog imanja do platice dole blizu Đetinje. Dragan Zumberović se sećao: “Kada se samo setim, koliko sam puta naj**ao, zbog tih bujica. Razori ulicu, raznese kocku (tada bila kocka), kasnije podigne asfalt, potopi podrume, a i autić mi je nosila.”
Preduzeće Prvi partizan je pustilo u prodaju nove upaljače, koji su se mogli uporediti sa upaljačima najpoznatijih svetskih proizvođača tada. Ti upaljači su jedno vreme bili užički suvenir. Nažalost, posle 5. oktobra počela je agonija užičke privrede, pa tako i Prvog partizana. O ovom užičkom industrijskom gigantu Petrašin Drulović, predsednik Samostalnog sindikata Zlatiborskog okruga je rekao: – „Gama“ je u stečaju. To je jedina propala užička firma koja je sačuvala imovinu. „Upaljač“ je likvidiran, baš kao i „Tvrdi metal“, čiju halu je kupila Namenska i tu preselila deo svoje proizvodnje. Uništen je i FASAU, sa hiljadu radnika sveo se na par desetina zaposlenih. „Sinter“ radi malim kapacitetom, ljudi zarađuju mizerne plate. „Korun“ i „Voksal“ solidno posluju, ali to su male firme. „Autoventil“ je nekada radio za „Zastavu“, BMW i ostale kuće auto-industrije, radi i sada, ali mu baš i ne cvetaju ruže.“
U Valjaonici bakra se razmišljalo o finalizaciji, u „24. septembru“ su skrenula pažnju dva proizvoda visokokvalifikovanog radnika Milomira Božanovića. Prvi uređaj je za regulisanje nivoa vode na branama, a drugi je zglavkasti podizač lestve, kojim se olakčava rad ulične rasvete. Uviđajući rentabilnost ovih proizvoda, preduzeće je nagradilo pronalazača sa 200.000 dinara… U Zaglavku je uvedena struja.
Umro je Vasilije Vajević, opančar koji je završio fakultet istorije i književnosti. Bio je prvi omiljeni posleratni direktor Gimnazije. Umro je i slikar Prvoslav Pivo Karamatijević, grafičar koji je se dokazao kao umetnik u partizanima u toku rata. Užicu je poznat po tome što slikarsko udruženje nosi naziv po njemu. Rođen je 1912. godine u Novoj Varoši i bio je slikar, grafičar, profesor. Nižu gimnaziju završio je u rodnom mestu, a Umetničku školu-Akademski tečaj u Beogradu 1932. do 1941. godine, predavao je crtanje po školama u Srbiji (Užice, Pljevlja, Novi Pazar i Skoplje) i povremeno se bavio likovnom kritikom. Bio je jedan od osnivača ilegalne umetničke grupe „Život“, 1934. godine. Godine 1941. pridružio se Narodnooslobodilačkom pokretu. Sa D. Vuksanovićem i B. Baruhom organizovao je Prvi partizanski slikarski atelje u Užicu. Povremeno je radio pri Agitpropu Vrhovnog štaba NOVJ u Istočnoj Bosni od 1942. do 1944. godine. Posle rata bio je profesor i docent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, od 1957. do 1963. godine. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, Ordena zasluga za naroda sa srebrnim zracima, Ordena bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i ostalih odlikovanja. Preminuo je 1963. godine u Rijeci… Umro je i Mihajlo D. Đokić, dopisnik “Vesti” iz Bajine Bašte.
Dogodila se teška saobraćajna nesreća između Bajine Bašte i Perućca, u kojoj je povređeno 47 lica. Sudarili su se Raketin autobus i cisterna Hidrotehnike iz Beograda. U autobusu su se uglavnom nalezile domaćice, koje su pošle na pijacu u B. Baštu, i grupa radnika, koji su radili treću smenu na gradilištu hiroelektrane “Perućac”. Raketin vozač Luka Jevtović, iako u je bio u užičkoj bolnici teško povređen, rekao je da je blokirao prednji točak na njegovom autobusu i da je zato udario u cisternu.
Glavni užički sanitarni inspektor dr. Spiridon Borodin je rekao: “Đetinja je kanal za nečistoću, tekstilni zavod “Cveta Dabić pušta otrovne materije, sumpor dioksid, direktno u reku. Karakterističan miris pokvarenih jaja osećaju često i stanovnici Trga partizana.”
U Užicu je proslavljen 24. septembar, dan oslobođenja Užica. U Hotelu “Palasu” je napravio prijem Petar Antonijević predsednik opštine, održan je atletski miting između Čačka i Užica, na terenima OŠ Andrija Đurović održano je takmičenje pionira u stonom tenisu. Muzej se uključio izložbom “Praistorija užičkog kraja”. Naravno, položeni su venci na Partizanskom groblju. Održana je fudbalska utakmica između “Crvene zvezde” i “Slobode”, pobedila je zvezda sa 6:2. Na Trgu je bio završetak biciklističke trke kroz Srbiju. Na kraju je održano zabavno veče na stadionu u 20. časova koje je nazvano “Sporski karneval”. U programu su učestvovali duo BIS, orkestar “Veseli bend” i humoristi iz Beograda.
U Sokolani je gostovao tada poznati varijete “Kolorado”. Bilo je iluzionističkih tačaka, akrobacija, smešnih glupih avgusta, lutkarskih scena, imitacija, zabavne i narodne muzike.
Kapiten “Slobode” Vlasto Jokić je otišao u vojsku. Od 1952. do 1954. igrao je za Slobodin podmladak gde su ga zapazili. Od 1954. je bio nezamenljiv igrač Slobodinog podmlatka. Za prvi tim je odigrao do odlaska u vojsku preko 400 utakmica i dao preko 300 golova. Dobijao je primamljive ponude od drugih klubova, ali nije mogao da se odvoji od rodnoga Užica i Slobode. Vlasto je igrao fudbal od 1953. do 1965. godine. Prestao je posle teže povrede. Nakon igračke karijere, završio je višu trenersku školu u Beogradu i bio druga generacija fudbalskih sudija u Užicu. Posle trenerske karijere, Vlasto je bio član uprave Slobode i predsednik kluba posle Miraa Rjića. Dok je bio predsednik, Sloboda je ušla u Drugu saveznu ligu.
Godine 2019, osamdesetjednogodišnji Vlasto Jokić, sećajući se svojih fudbalskih početaka, je rekao: „Sa 16 sam počeo da igram u „Slobodi“, a pošto sam bio veoma mlad, morao sam da imam specijalne preglede. U tom timu neki fudbaleri su bili stariji od mene i po 15 godina. Tada se treniralo utorkom i četvrtkom, a nedeljom su bile utakmice. Trenirali smo po livadama, na starom igralištu na kome nije bilo trave, u Velikom parku, u Turici. Eto, mi smo tada trenirali samo dva puta nedeljno, a danas treniraju i pre i posle podne i to skoro svaki dan. Zato mislim da fudbal, pored toga takvog rada, nije mnogo napredovao. U moje vreme, tih pedesetih godina, nije bilo profesionalnog fudbala. Svi su ili učili ili radili. U mom timu su bili visoki intelektualci, sudije, doktori i drugi. Od 1955. godine počeli su da nas plaćaju, ali bonovima. Dobijali smo bon za ishranu za koji smo mogli da u nekadašnjoj kafani „Pariz“, gde je danas tržni centar, pojedemo pet do šest ćevapa. To je bio naš profesionalizam.“
