Овога септембра, Титово Ужице је био један од најскупљих градова у СФРЈ. Било је најскупље и поврће и воће и млечни производи, а исто је важило за говеђе и овчије месо.
Током лета на Златибору је била рекордна посета. До 26. августа боравило је 10.000 гостију, сви расположиви капацитети су били заузети. Регистровано је било 100.000 ноћења, а предвиђано је још 40.000 до краја године. Изграђена је водоводна мрежа. Око језера поред главних стаза, постављене су живине светиљке. Језеро је очишћено и уређено, подигнуте су нове кабине и тушеви, а на терси је био отворен бифе.
Ове 1964. године на Златибору на више места је могао да се прати ТВ програм, у неколико кафана су постављени џубокси. У Хотелу “Златибор” (на Водама) била је обезбеђена стална музика. На тераси код језера, свакога понедељка ВИС “Весели Дечаци” из Ужица приређивали су “Плаво вече”. И у студенском одмаралишту три пута недељно су биле игранке. Угоститељско предузеће Слога је градила хотел (“Палисад”), било је планирано да до јуна 1965. прими прве госте…
Прошло је више од месец од како је у Ужицу на телевизорима 500 власника и њихових комшија слика због квара релеја на Биоктошу била нејасна, снежна. Дошла је екипа РТС-а да поправи релеј на Забучју. Том приликом инжињер, технички директор РТС је рекао: “Нама није непозната ситуација, и веома много жалимо заједно са гледаоцима Титовог Ужица и околине што до такве ситуације долази. У летњем периоду, због неповољних временских прилика, кварови на релејима су чешћи због електричних пражњења…“
Центар Ужица је тада имао два лица: једно на Тргу партизана, украшено цвећем, и друго иза Друштвеног дома, са неуређеним простором испред конфекције “Деса Петронијевић”. Овај простор са коровом, бодљикавом жицом, разбацаном амбалажом и грађевинским материјалом је изгледао тако као да је најзапуштенија периферија. Ово градско ругло није постојало од ове године већ је било ту откако је отворен Трг.
Ужичани су критиковали што су карте за недељну утакмицу Слобода – Смедерево коштале 100 динара, а за најмлађе и војску 50 динара… Управе клубова су наивно реаговале, говорећи да је направљена штампарска грешка…
Дирекција за путеве је уређивала мале паркове код Хотела Палас и Железничке станице. У Малом парку је скинута ограда.
Овог септембра за време председника Петра Антонијевића, срушена је лепа ограда код Малог парка, једна од знаменитости бројних генерација. Стазе су асфалтиране и постављена је фонтана, која ће постати омиљено игралиште ужичке деце. Седамдесетих је уклоњена баш због повреде деце на отрим мермерним ивицама…
Испред Гимназије се уређивао паркинг простор за време школског распуста. Стазе су асфалтиране и у парчићу код Железничке станице. Док су уређивали мале паркове, Велики парк су заборавили. У њему је све мање било шетача, а све више бициклиста и моторциклиста. Из дана у дан Велики парк постајао је такмичарски полигон… У кафани код Ружића источника све се више окупља ужички олош свих врста. Локална власт је планирала да уклони и ову ужучку знаменитост, па није било никакве реакције…
Пошто је “добровољна” акција уређења главне улице успела, подстакла је неке Ужичане да уреде своје улице. Уређење Југ Богданове улице није било предвиђено у овогодишњим плановима општине. Инцијатива грађана ове улице је прихваћена и они су се прихватили великог посла. Поред постављања коцке и скидања калдрме, уводили су водовод и канализацију. Приводило се крају и постављање коцке у Косовској улици. Тада је уређивана и Сарајевска улица.
Прихваћен је предлог Завода за урбанизам о решењу насеља на Горњој Пори. Ово насеље је требало да има 60 индивидуалних стамбених зграда, са продавницом и аутобуском станицом. Изнешен је предлог архитекте Зорице Огњеновић за парк на Пори, по којем је требало да ту буде ресторан, у стилу шатора са двема терасама, дечији терени, стазе парка, игралиште за кошарку и одбојку са свлачионицом, зеленило са кобинацијом ниског растиња. Требале су да буду изложене две типичне брвнаре са Таре и Златибора покривене шиндром, у коме би били изложени експонати домаће радиности, затим мање кућице у којима би биле смештене животиње и птице, значи мали золошки врт. На ободу брда требало је да се добије терен на коме би се добиле локације за иградњу десетак вила.
Парк је касније направљен и њему је дато име “Скојевски парк”, наравно није било ресторана. Доста је одступљено од првобитног усвојеног пројекта – није било брвнара, малог золошког врта, уместо десетак вила појавило се дивље насеље… Донета је одлука да се у Дедовини (простор изнеђу Босанске и Сарајевске улице) гради 6 зграда, са по 14 станова. Зграде са приземљем и два спрата, а у насељу је требало да постоји и обданиште.
Један од најстаријих становника Ужичкога краја био је Милисав Ковачевић из доњег села у Доброселици. Имао је једног сина, пет кћери, 33 унучета, 100 праунучади. Није знао за лекара, до тада никада није боловао.
Једна учитељица је добила обавештење зашто није примљена на посао, које је гласило овако: “Нисте примљени јер је на то примљена једна учитељица која је до сада службовала је по отменим местима, а уз то њен муж покрива једно врло важно место у општинској скупштини… Био је то неки још неискварени директор школе који је обавештавао младу ушитељицу.
Слобода је победила Смедерево са 5:0. Ужичани су рекли да је могло да их буде макар девет.
И ове године је свечано прослављен 24. септембар. Одржана је седница под преседништвом председника општине Петра Антонијевића, на којој је усвојена одлука нацрта о уређивању градског грађевинског земљишта.
У просторијама “Савременог дома” у Београду отворена је изложба радова плетиља из Сирогојна, која је изазвала велико интересовање. Изложбу је отворила Дана Милосављевић (сестра ужичког писца Лала Милосављевића), Ужичанка, народни херој, првоборац, тада председница конференције за друштвену активност жена.
Да се подсетимо храбре Ужичанке Дане Милосављевић, народног хероја. “Рођена је 1925. у селу Биоска код Ужица. Почетком рата постала је чланица СКОЈ-а, а у окупираном Ужицу 1941. илегално је завршила санитетски курс. По паду „Ужичке републике“ са партизанским одредом „Димитрије Туцовић“ се повукла ка Санџаку, касније постала борац Друге пролетерске ударне бригате. Учествовала је у биткама на Сутјесци, Купресу, Јајцу, Чајничу, Доњем Вакуфу, Бугојну… У борбама са усташама код Ливна 1942. је тешко рањена. Била је бомбаш и пушкомитраљезац. Од чина десетара догурала је до потпоручника, у међувремену постала прва жена командир неке партизанске формације.
Приликом једног покушаја продора на Ибру, јединица којом је командовала нашла се под непријатељском ватром из бункера. Са једним саборцем се пришуњала и бомбом уништила бонкер и спасила животе многих партизана. Када су је питали како је руковати бомбом, говорила је: „Лако! Само одврнеш осигурач, удариш њом у тврдо и бациш. Ништа лакше“, – причао је о сестри Александар Милосављевић. Била је руководилац СКОЈ-а Друге противавионске бригаде и Треће противавионске зоне.
По ослобођењу политички се ангажовала у свом Ужицу, где је била секретар Градског комитета и члан општинског комитета СКОЈ-а. У Београд се преселила 1948. где је радила у Централном комитету Народне одмладине Србије. Била је члан Главног одбора СУБНОР-а Србије, Савезног одбора СУБНОР-а Југославије, Главног одбора АФЖ Србије… Орденом народног хероја добила је 1953. а три године пред смрт одликовао ју је и председник Русије Владимир Путин поводом 75 година победе над фашизмом.”
