Септембар 1965. године

1305

Патријахално Ужице чији је симбол била Соколана и ново урбано комунистичко, чији је симбол био Трг партизана, су ове 1965. водили неку тиху борбу. Староужичани су имали места у граду за која су сматрали да представљају душу Ужица, као што је Соколана, кафана, брана и језерце у Великом парку, и Мали парчић са лепом оградом и чесмом Опанчарског еснафа, форум града, воз ћира и његови ужички објекти. Кад се та прећутна борба почетком седамдесетих завршила одласком председника општине Петра Антонијевића на нову дужност за Београд, сва набројана ужичка обележја нису више постојала, остао је само Ружића источник.

Лево "Соколана" симбол патријахалног Ужица, десно Трг, симбол урбаног комунистичког развоја
Лево “Соколана” симбол патријахалног Ужица, десно Трг, симбол урбаног комунистичког развоја

Ужичани му никад нису опростили рушење Соколане, кафане поред Ружића источника, бране, језрца и рибњака у Великом парку, као и скидање лепе ограде код Парчића. У својој књизи „Чесме ужичке“ професор Милорад Искрин пише:

„Из Аде се могло стићи у Велики парк стазом подно самих стена Забучја на Гроту (то је место где се стешњује Ђетиња између брда Забучја и Доварја, односно дела који се назива Мајдан, а ту је закопавана цркнута стока. Извор у Гроту уредили су у своју задужбину – чесму Добросав и Олга Ружић. Чесма је озидана у камену, има два излаза из којих вода у јаком млазу пада преко камених жлебова. Поред чесме у камену (и сада се види) налази се гвоздени клин о који је висио ланац са посудом од плеха (јамак или куто) из кога се пила вода. На плочи стоји натпис:
Овај источник подигоше 1894 г.
За успомену и сећање на Ужице
ДОБРОСАВ И ОЛГА РУЖИЋИ

Сигурно да је Ружићима Ужице било и за успомену и за сећање чим су се одлучили на овај племенит гест. Уз ову чесму је дуго година после Другог светског рата, постојала једна лепа башта – кафана, где се поред кафе, ужичке препеченице, воде са чесме и ратлука, могло јести јагњеће печење са ражња, који је окретала вода са Ружића чесме.“

Велики парк све до ове године је био омиљено шеталиште. У њему је био рибњак, имао је чамце на брани хидроцетрале, ресторан је пружао гостима разне садржаје (познати кермеси). Тога више није било, ретко ко је и знао ко је био Ристо Тешић. Столице у ресторану крај Ружића чесме су биле поломљене, избор јела и пића врло оскудан. Стазе за шетњу су постале писте бицилистима и моторциклстима, овај некадашњи понос Ужица је био запуштен без шетача и забаве. Више је нио тема разговора шта је некада у њему било. Чим се нешто запуштало и у то није улагало, Ужичани су знали да ће се ту нешто рушити и градити.

У Гроту уз Ружића источник кафана, брана и језерце. Обојио З. Домановић
У Гроту уз Ружића источник кафана, брана и језерце. Обојио З. Домановић

Све је мање рибе било у Ђетињи, риба је ловљена на све могуће начине. Недељом су се могли видети десетине риболоваца како журе на јутарњи воз према Стапарима, Врутцима и Биосци. Много више их је путовало у току ноћи. Из истога воза се могло видети како деца “на руке” претражују сваки камен не остављајући ни најмању рибицу. Највише рибокрадица је у току ноћи у кањону Стапара ловило рибу уз помоћ батерије.

Трг, понос послератног Ужица, Титове Југославије, није био завршен у целини, пара за његов потпуни завршетак није било у општинској каси. Почело је да се занемарује и оно што је већ саграђено, поломљене мермерне плоче, у фонтани пред Градском није било воде али је било поприлично отпадака…

У “Првом партизану” се расправљало о унутрашњим резервама и вишку радне снаге. Преседавајући на је на крају рекао:
– Е, сада да видимо међу нама ко је вишак?
– Ја! – продра се из угла радник Милоје, који је био задремао.
– Како ти – кад си чист пролетер, а немаш ни земље, ни кучета ни мачета?
– Па баш због тога се слажем да поделимо вишак – одговори Милоје.

Турист биро “Ракета” је набавио прве сувенире који су имали неке везе са ужичким крајем. Лутке у народној ношњи, чутуре, свирале, бритве, пиксле 40 различитих предмета. Трговиснко предузеће “Теразије”, иако је имао имало сређену продавницу за ову врсту робе у склолпу робне куће “Прогрес”, која је чекала годину дана, није се сетило да то уради иако је Ужице тада био туристички град.

Тада се у Ужицу покојник испараћао главном улицом. Напред би ишла конкордија коју су вукли коњи у којој је био покојник. Често се догађало да поворку сиреном сабије аутобус који је наишао, ретко ко би зауставио да ода пошту. Обично се догађало да се код музеја поворка растури и да на Доварје оде најближа родбина, слично је било и када је конкрдија ишла из Крчагова. У Општини су почели да размишљају о томе да се овај стари обичај промени.

Плажа је била у стању као пре поплаве, радови на изградњи кеја настављени су више него икада до тада. Завршена је и последња устава код дрвеног моста код пијаце, која је била ту где је данас Хотел Златибор.

Пратња иза Конкордије уз Доварје
Пратња иза Конкордије уз Доварје

На Златибору поводом 24. септембра, ужички феријалци су организовали недељну манифестацију “Осмех Златибора”. 368 чланова феријалног друштва су на Златибор дошли аутобусима Ваљаонице бакра. То је требао да буде један масован излет на коме су требали да наступе млади песници, који су требали да величају Тита, партију, револуцију, а феријалци су требали масовно да се уклопе у све то. Углавном већина њих је за паре које су добилили од родитеља за ручак купила пиво и цигаре и уз оркестар “Кристале“ су направили праву журку, само им је сметало то што један од првих ужичких бит састава не може да се укључи у јаче озвучење.

Тада су се ужички комунистички политичари помало забринули, када је тадашња омладинска функционерка Мира Марковић, много касније оснивач ЈУЛ-а рекла новинарима: “Да, младе треба без помпе и звучних фанфара, изводити на Златибор. Они ће умети да уживају у зеленилу и да му се, без мољакања искрено осмехну. Да феријалци до идућег септембра извучу поуку из овогодишњег неславног излета и да не дозволе да се лепа замисао претвори у своје ругло”.

Прослављена је двадесетогодишњица ужичког позоришта. До тада је позориште приказало 3500 представа, које је видело близу милион гледалаца.

Вис "Кристали" на новој Пошти, позади се види како расте први ужички небодер - С солитер
Вис “Кристали” на новој Пошти, позади се види како расте први ужички небодер – С солитер

Едвард Кардељ тадашњи председник Савезне скупштине, посетио је Златибор, где је у новом Хотелу “Палисад” водио разговор са Рајком Јечменицом, секретаром Средског комитета СКС, Сретеном Цвијовићем, председником средске Скупштине, Петром Антонијевићем председником Скупштине општине Ужице.
Поводом ослобођења Ужица, преко пута спомен пирамиде подигнута је чесма са хладном изворском водом, која је доведена са даљине од преко једног километра. Чесма је пуштена 23. септембра. Том приликом је говорио Витомир Чворовић, председник савеза бораца, а најзаслужнији за то је био радник Милорад Вучковић.

Сутрадан је одржан први маратон “Кадињача”, на старту се окупило 19 такмичара, готово сва југословенска елита овога спорта. Знак за старт дао је Миаило Петронијевић Браца, један од преживелих бораца са Кадињаче. Победио је Франо Михалић Миха, који се тада опростио од атлетике (први пут, опраштао се неколико пута). Покровитељ првога маратона “Кадињача“ је био Петар Антонијевић, који је победнику поклонио ловачки карабин са снајпером.

На Кадињачи 1965.
На Кадињачи 1965.

У ужичком Музеју се догодио несвакидашњи догађај. Два млада немачка туриста су разгледали поставку и уписали се на немачком у књигу утисака: “С тугом и стидом, у нади за бољу будућност у миру – два млада Немца”.

Олга Живковић првоборац, партиски руководилац и посланик, отишла је из Т. Ужица на нову дужност. Тада је рекла: “Радила сам колико сам умела и могла”.

“Слобода” је победила “Раднички” из Крагујевца са 3:0. Тада је „Слобода“ била једна хомогена екипа у којој су наступали: Јокановић, Ђорић, Јокић, Павловић, Ивановић, Јовановић, Словић, Ђоковић, Гардић, Терзић и Симовић. На овој утакмици се највише истакао популарни Ђорић који је постигао трећи гол. Први је постигао Симовић, други Терзић из једанестерца.