На једној слави стари ратници су препричавали догађаје из протеклог рата, а онда неко у шали добаци једном Солунцу из Љубиша.
– Богами, ви Љубишани лепо поделисте Карађорђеве звезде – нашали се један ратник.
– Како мислиш?
– Па, лепо, три узеше Смиљанићи, две Ршумовићи, осталима ништа.
– Е, лако је њима кад су имали Крсту Смиљанића – чу се јетка опаска са дна трпезе.
Знали су сви присутни Солунци како се додељују највиша одликовања, али су хтели да направе шалу са својим другом. Ево најбољег доказа. Ратници Гостиља такође су добили пет Карађорђевих звезда, Рожанство је имало чак једног витеза више, а ниједно то село није имало Крсту Смиљанића нити било ког генерала.
Један од шесторице витеза из бивше општине Рожанство био је Бранко Његошевић. Рођен је 14. јуна 1885. године у Алином Потоку у породици Недељка и Марије, земљорадника осредњег имовног стања. Отац му је умро пре рата па је на њега пала сва брига око издржавања мајке, супруге и деце, због чега је као хранилац породице био ослобођен служења војног рока. Оженио се Станком Терзић и у том браку су рођени синови Тихомир и Драгомир и кћерке Јела, Десимирка и Станојка.
У Први балкански рат 1912. године пошао је као војник 3. чете, 2. батаљона, IV пешадијског пука првог позива и учествовао у свим борбама ове јединице до ослобођења земље 1918. године. У војној документацији пише да се каплар Бранко Његошевић одликовао храброшћу и примерним пожртвовањем у свим борбама које је водила његова чета, посебно у борбама на Солунском фронту, и да је за ратне заслуге одликован Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, Споменицом за рат са Турском 1912, Споменицом за рат са Бугарском 1913. и Албанском споменицом.
После повратка из рата живео је на свом имању у Алином Потоку, све до смрти 1949. године.
