U Užicu je počeo sa radom „Modžo klub“ 18. septembra 2003. godine. Otvorio ga je Zoran Mitrić, poznatiji kao Šmit, sa suprugom Nadicom, na Rakijskoj pijaci. Tu se slušala isključivo bluz i rok muzika, a kasnije, zbog zahteva mlađe publike, počeo je da se pušta i muzika u hard maniru. Šmit je uvek brinuo o kvalitetu emitovane muzike. Velika kolekcija video koncerata je uvek spremna da zadovolji i najprefinjeniji ukus. Ovaj muzički klub je, na žalost, poslednji Mohikanac gde se može čuti i videti izuetni rokeri i birana bluz muzika. Danas jedini u Užicu u kome nije ovladala turbo (ne)kultura i neotesana Grand produkcija.
Klub je i sedište Udruženja ljubitelja ritma i bluza Voks Ekspirijens. U klubu funkcioniše biblioteka, videoteka, cedeteka, organizuju se žive svirke i promocije knjiga, književne večeri, tematski džez i bluz večeri tokom festivala In Vajers.
Mitrović Ana:
„U Mojo klubu (2004. godine)
U godini kada Srbijom krstare gomile gluposti i kiča, a provincijski duh poistovećuje se sa centralnim događajima i aktuelno se otvaraju palanački fensi kafići sa produženim ekspresom i skraćenom svešću, nimalo slučajno u starom delu grada, na Carini u Nemanjinoj ulici, na dan Hendriksove smrti 18.09.2003, na svetlost dana osvanjava klub pod žestokim rok nazivom MOJO, koji je pored kafane i predstavništvo Udruženja ljubitelja ritma, roka i bluza Vox Experience.
Održivost i smisao postojanja Mojo kluba:
Nije pitanje gde možeš putovati već koga dovesti i šta učiniti za svoj grad. U pustarama megalopolisa ljudi ne osećaju krvotok grada, svakog dana radjaju se i nestaju najveći geniji i hoštapleri, a iz provincije dolaze u prestonice i prave svoje umetničke pijedastale, zauvek zaboravljajući svoje korene postaju pokondireni i iskompleksirani… MOJO je komora i predkomora roka i bluza. Pre izvesnog vremena kada se govorilo da je rok mrtav, ovde se dešava čudesna reinkarnacija i bez mnogo reklame ili tome slično, ljudi su u vazduhu osetili zvuk, mesto i promenu i jednostavno doplovili u ovaj prijatni zaliv harmonije i nikada ga nisu napustili.
Jutro u Mojo klubu:
Zidovi isparavaju… Šmit (vlasnik kluba) uključuje mirišljavi štapić i prostor ispunjava kvalitetnim zvukom. Kuva se prva jutarnja umornom radniku na pauzi svog posla, svraćaju komšije na prijatnu reč, učenici sa velikog odmora, razmenjuju se priče o gitaristi ili pevači iz ovog, onog ili našeg benda, cirkulišu kroz kafanu radnici, umetnici, slučajni prolaznici, urbani ili jednostavni ljudi…
Večernji časovi u Moju: …zatvorena vrata iza kojih probija smeh, pomešan sa virtuoznim majstorijama Malmstina, Hendriksa, Kleptona… Nemoguće je ne svratiti… Bar iz znatiželje ili zadovoljenja potreba čula sluha.
O književnim večerima u Moju:
Jedini preostali trag autentične ideje kafane su – pesnici. Uzajamno kafana i poezija stimulišu jedna drugu i najlakše i najbezbednije sreću se sa životom. Pesnicima treba kontakt sa životom i istovremeno zaštita od njega. I jedno i drugo optimalno se nalaze u kafani. Njihova neobičnost se tu uklapa u običan život… U našoj kafani održana su do danas mnogi susreti ove vrste pod nazivom: Poezija u noći, Veče urbane poetične dekontaminacije i Reč o reči… Danas je ostalo vrlo malo pesnika, a još manje pesničkih kafana, gotovo nijedna. Ima vina, ima duha… ali sve je manje kafana, a kada njih nema… Čega sve nema? U Mojo klubu smo pelcerovali onaj boemski duh užičkih kafana i primila se poezija. Neguje se rok i bluz, i uzvraća se ritam po kome pulsiraju najrazličitiji posetioci ljubitelji ritma, roka i bluza…“
