Сећам се, као да је јуче било. Сачекали смо их на једном брегу. Навалили они, све се црни. Иду сигурно. Веровали су као што је Бог један да ће нас ту све помлатити. Ми се притајили у неком грмљу, па чекамо са напереним пушкама. Друге чете заузеле друге положаје. Пукао широк фронт. Сви наши официри држали су пушке у рукама. Кад се Бугари примакоше на неких стотину корака к нама и изиђоше на једну чистину, командант само повика:
– Пали! Јунаци, брза паљба!
Осу се ватра. Пакао прави. Гађали смо их као врапце. Они кренуше на јуриш, па, као луди, трче к нама. А ми рушимо, обарамо све пред собом. То је оно кад дође на живот и на смрт. Ако попустимо – свршено! Швабе су нам иза леђа, Бугари ће нам пресећи пут и ми смо раја. Од Србије више ни трага. Удри, удри, мајчин сине. Гледао сам својим очима: ниједан наш војник није пуцао из лежећег или клечећег става. Сви смо поустајали, јер, знаш, из стојећег става боље се гађа. Крваво јутро то беше.
Усред оне ватре проби се један бугарски вод и приђе нам сасвим близу. Наши потрчаше на јуриш. Наста клање. Људи малаксавају. Падају мртви и рањени. Али, у том најотсуднијем часу, један наш официр, не сећам му се правог имена, утрча на коњу у ону гужву. У једној руци држао је револвер, а у другој сабљу. Млати све око себе. И само виче:
– Напред, јунаци, победа је наша! Напред, не дајте се!
Као да је сам Бог сишао међу нас. Кад војници угледаше официра на коњу навалише ка змајеви. Хватали смо Бугаре за гушу. Клали ножем, ударали кундаком, газили ногама. Бог да опрости, убијао сам све што ми је дошло под руку. Оног нашег официра ранише у главу. Али, није погинуо. Млаз крви цури му низ лице, а он, као крвав облак, јури на белцу и храбри војнике. Таквог јунака нисам видео.
Ето, видиш, та битка била је пресудна. Да ту нисмо разбили Бугаре, ко зна шта би било од нас. Разбили смо их и отворили онај пролаз да се провучемо преко Лисице на Приштину, па после преко Косова на Албанију и даље.
На Солунском фронту Светислав Николић био је увек на претстражи. Готово свакога дана он је ишао у патролу и изазивао непријатељску ватру. Само преко Црне Реке он је прелазио дванаест пута. Бугари су нападали и борили се као лавови.
Једнога дана на Чеганима кренуо је Светислав у патролу са шесторицом другова. Задатак му је био да се извуче на један брежуљак и извиди непријатељску снагу. Пузао је једним ровчићем, у коме је нашао три распаднута леша. Требало се привући старом буковом пању, који је био поцрнео и нагорео од ватре.
– Ја ћу први, а ви идите за мном десетак корака, – договарао се Светислав са друговима. – Обрадоваћемо их са неколико бомби. Али чим они припуцају, бежите за ове стене, јер ту нам не могу ништа.
И Светислав је пужући наставио пут из рова ка оној букви. А пањ се подмладио, избило из њега зелено шибље, па га штити од погледа непријатељског стражара. Пузао је као гуштер, вешто, неприметно. Другови се вукли за њим. А кад је пришао буковом пању опазио бугарског војника. Били су свега четири-пет корака далеко један од другога. Када га Бугарин приметио, тргао се. Ко ће бити бржи? Онај је лежао и није држао пушку у руци. Машио се да је дохвати. И хтео да се сакрије за оне букове младице. Али, Бог да опрости, Светислав скочио и убио га бајонетом. Несрећан човек само је јекнуо и претурио се.
Бугарски ровови били су ту, на домаку. Време се није смело губити. Отшрафљене бомбе Светислав је само креснуо једну о другу и убацио их у ровове. Три су бомбе тамо експлодирале. У бугарском рову настала је паника. Чула се пиштаљка.
– Срби! Пуцај!
Али, доцкан. Светислав је почео да се претура низ стрмину, и дочепао се оног рова. Нагазио је на један леш.
– Не бојте се, другари, не могу нам ништа овде.
У то заклокотали наши митраљези. Косили, брисали све. Бугари повикали “ура” и кренули на јуриш. Али, брисан простор, па нису могли ни корака напред од наших митраљеза. Ређао се реденик за редеником, а куршум и траву обара. Погинуло их неколико, а остали се опет вратили у ровове. Неколико пута тога дана Бугари су покушавали јуриш, али увек су били враћани са тешким губицима.
Још неколико таквих подвига забележио је Светислав Николић. Они су му донели Карађорђеву звезду, коју је добио пред крај деветсто седамнаесте.
