Sećam se, kao da je juče bilo. Sačekali smo ih na jednom bregu. Navalili oni, sve se crni. Idu sigurno. Verovali su kao što je Bog jedan da će nas tu sve pomlatiti. Mi se pritajili u nekom grmlju, pa čekamo sa naperenim puškama. Druge čete zauzele druge položaje. Pukao širok front. Svi naši oficiri držali su puške u rukama. Kad se Bugari primakoše na nekih stotinu koraka k nama i iziđoše na jednu čistinu, komandant samo povika:
– Pali! Junaci, brza paljba!
Osu se vatra. Pakao pravi. Gađali smo ih kao vrapce. Oni krenuše na juriš, pa, kao ludi, trče k nama. A mi rušimo, obaramo sve pred sobom. To je ono kad dođe na život i na smrt. Ako popustimo – svršeno! Švabe su nam iza leđa, Bugari će nam preseći put i mi smo raja. Od Srbije više ni traga. Udri, udri, majčin sine. Gledao sam svojim očima: nijedan naš vojnik nije pucao iz ležećeg ili klečećeg stava. Svi smo poustajali, jer, znaš, iz stojećeg stava bolje se gađa. Krvavo jutro to beše.
Usred one vatre probi se jedan bugarski vod i priđe nam sasvim blizu. Naši potrčaše na juriš. Nasta klanje. Ljudi malaksavaju. Padaju mrtvi i ranjeni. Ali, u tom najotsudnijem času, jedan naš oficir, ne sećam mu se pravog imena, utrča na konju u onu gužvu. U jednoj ruci držao je revolver, a u drugoj sablju. Mlati sve oko sebe. I samo viče:
– Napred, junaci, pobeda je naša! Napred, ne dajte se!
Kao da je sam Bog sišao među nas. Kad vojnici ugledaše oficira na konju navališe ka zmajevi. Hvatali smo Bugare za gušu. Klali nožem, udarali kundakom, gazili nogama. Bog da oprosti, ubijao sam sve što mi je došlo pod ruku. Onog našeg oficira raniše u glavu. Ali, nije poginuo. Mlaz krvi curi mu niz lice, a on, kao krvav oblak, juri na belcu i hrabri vojnike. Takvog junaka nisam video.
Eto, vidiš, ta bitka bila je presudna. Da tu nismo razbili Bugare, ko zna šta bi bilo od nas. Razbili smo ih i otvorili onaj prolaz da se provučemo preko Lisice na Prištinu, pa posle preko Kosova na Albaniju i dalje.
Na Solunskom frontu Svetislav Nikolić bio je uvek na pretstraži. Gotovo svakoga dana on je išao u patrolu i izazivao neprijateljsku vatru. Samo preko Crne Reke on je prelazio dvanaest puta. Bugari su napadali i borili se kao lavovi.
Jednoga dana na Čeganima krenuo je Svetislav u patrolu sa šestoricom drugova. Zadatak mu je bio da se izvuče na jedan brežuljak i izvidi neprijateljsku snagu. Puzao je jednim rovčićem, u kome je našao tri raspadnuta leša. Trebalo se privući starom bukovom panju, koji je bio pocrneo i nagoreo od vatre.
– Ja ću prvi, a vi idite za mnom desetak koraka, – dogovarao se Svetislav sa drugovima. – Obradovaćemo ih sa nekoliko bombi. Ali čim oni pripucaju, bežite za ove stene, jer tu nam ne mogu ništa.
I Svetislav je pužući nastavio put iz rova ka onoj bukvi. A panj se podmladio, izbilo iz njega zeleno šiblje, pa ga štiti od pogleda neprijateljskog stražara. Puzao je kao gušter, vešto, neprimetno. Drugovi se vukli za njim. A kad je prišao bukovom panju opazio bugarskog vojnika. Bili su svega četiri-pet koraka daleko jedan od drugoga. Kada ga Bugarin primetio, trgao se. Ko će biti brži? Onaj je ležao i nije držao pušku u ruci. Mašio se da je dohvati. I hteo da se sakrije za one bukove mladice. Ali, Bog da oprosti, Svetislav skočio i ubio ga bajonetom. Nesrećan čovek samo je jeknuo i preturio se.
Bugarski rovovi bili su tu, na domaku. Vreme se nije smelo gubiti. Otšrafljene bombe Svetislav je samo kresnuo jednu o drugu i ubacio ih u rovove. Tri su bombe tamo eksplodirale. U bugarskom rovu nastala je panika. Čula se pištaljka.
– Srbi! Pucaj!
Ali, dockan. Svetislav je počeo da se pretura niz strminu, i dočepao se onog rova. Nagazio je na jedan leš.
– Ne bojte se, drugari, ne mogu nam ništa ovde.
U to zaklokotali naši mitraljezi. Kosili, brisali sve. Bugari povikali “ura” i krenuli na juriš. Ali, brisan prostor, pa nisu mogli ni koraka napred od naših mitraljeza. Ređao se redenik za redenikom, a kuršum i travu obara. Poginulo ih nekoliko, a ostali se opet vratili u rovove. Nekoliko puta toga dana Bugari su pokušavali juriš, ali uvek su bili vraćani sa teškim gubicima.
Još nekoliko takvih podviga zabeležio je Svetislav Nikolić. Oni su mu doneli Karađorđevu zvezdu, koju je dobio pred kraj devetsto sedamnaeste.
