… Usred tog paklenog krkljanca na Vrapčem brdu kod Lazarevca, dotrča kapetan do moje druge čete, drugog bataljona i pita: „Ima li koga, junaci, ko bi ućutkao onaj mitraljez! Eno, onaj, levo… pobi nam ljude… Ne da oka otvoriti… Ne mogu nikog da odredim… Tražim dobrovoljce…
… Javim se: ja ću, kažem, puziću do njega i zasuću ga bombama… Komandir me odmerava, kao da me ne poznaje. Pita: „ Jesi li ti Vasilije?“ Jesam, kažem, ja sam, Vasilije Skoković. Spreman sam da okušam sreću, pa šta Bog da… Pita me potom komandir koliko imam bombi. Ja kažem dve, a on mi dodaje još jednu i kaže da će odmah obavestiti o tome komandanta puka Đorđa Radisavljevića…
… Vojnici unaokolo ćute. Dive li mi se, ili me žale? Mitraljez sipa ubitačnu vatru. Ne gubim vreme… Znam: sve što više odlažem – omogućujem Švabama da kose naše ljude. Krenem… Dve bombe mi u džepovima, jedna u rukama… Potrčao sam sprovodnicom… Rafal samo kosi. Čekam pogodan trenutak da se malo pridignem i bacim bombe. Znam samo jedno: ne smem da promašim… Moram tačno da odmerim odstojanje. Mogu da poginem, mogu da me iskomadaju, ali pre toga moram da uništim taj mitraljez…
… Ali, došao je trenutak… Mitraljez ćuti, posluga menja redenik… Podigao sam se, bacio jednu za drugom tri bombe, a zatim se u skokovima vratio u rovove… Tu sam sačekao eksploziju… Pa onda jauk i lelek Švaba. Posle se sve utišalo. Ali, nije mi to dovoljno, jer Švaba ima kao pleve, doći će drugi, zaposešće ovaj isti mitraljez, pa će onda da nas tuče…
… Zato odlučim da se vratim… Borba samo trešti, a ja se uputim ka mitraljeskom gnezdu… Ispred njihovog rova je veliko deblo. Skotrljam se u rov i vidim jednog Švabu, presamitio se i krklja… Ne diram ga, ostavio sam ga u milosti božjoj, a mitraljez uprtim na leđa, pa nazad među svoje… Kako su me samo dočekali! A ja ništa: kao da sam učinio običnu stvar. Pa i jeste obična… Tek posle nekoliko dana shvatio sam da to nije baš bilo obično, jer zašto bi za obične stvari davali Karađorđevu zvezdu sa mačevima…
… Ni sam ne znam u koliko sam bitaka učestvovao. Ko bi se toga sećao posle toliko godina. A ja sam bio vojnik po struci, završio sam podoficirsku školu i dogurao sam do kapetana prve klase…
… Lako je to bilo sa puškama i mitraljezima. Gađaš, pa koga oboriš. Ali, ovo na Čeganjskoj kosi je nešto drugo. Ovde se ide na bajonet, pa ko koga probode… U jednoj rupi koju je napravila granata, gledam kako se dva čoveka gušaju. Ne vidim u mraku ko su, ne razaznajem lica. Najednom, čujem glas svog vojnika Živojina: „Naredniče Vasilije, spasavaj, ‘oće Bugarin zubima da me zakolje…”. Ne smem da pucam, bojim se da ne ubijem svog vojnika, nego kundakom…
Vasilije Skoković živi u selu Gorjanima kod Titovog Užica. Osim Karađorđeve zvezde sa mačevima, koju je stekao u borbi na Vrapčem brdu, ima još tri Obilićeve medalje za hrabrost i dva francuska odlikovanja. Skoković ima 88 godina. Sluh ga je izdao, ali ga pamćenje dobro služi.
