Свет је био мало другачије место – деца су се играла на улицама, у двориштима и на ливадама, а нису била по цео дан у кућама прикована за екране разноразних апарата. Васпитања је водила чврста рука и строгоћа, како кажу отац и мајка, тако је морало бити. Данас, медијски бомбардовани опасностима које вребају са свих страна, родитељи су препаднути и превише заштитнички. Цео свет је постао много опасније место него у тим “срећнијим временима” пре и после Другог светског рата. Како децу штите од свега, деца постају све мање способна за самосталан живот, све су размаженија и зависнија.
Гледајући старе ужичке фотографије, оне предратне, срећније деце у Ужицу нисам видео него из улице Градске, под Градом. Нема везе што пљушти киша, ни што је блато до колена они су свакодневно били заједно у игри, највише је оних до 5 година. Тако је све остало до краја осамдесетих година истеклога века. Како је то било?
Клинци су највише играли Жандара и хајдука, после рата Немаца и партизана. Узму неку грану која личи на пушку или нешто слично, скривају се иза шупа или по жбуновима, шишарке или већи кестени се користе као бомбе, импровизација је главна. Деца су по цео дан напољу, старија пазе на млађе. Динари реткост, али кад их имају иду до посластичарнице, купе слаткише које поделе.
Потпуно је неважно било како је ко обучен. Игра се ластиш, лопте, с луткицама, труле кобиле, залога, жмурке, леденог чиче, гање, кликера, између две ватре, фудбала.
Важно је било да деца увек буду на време кући на ручку или вечери. “Напољу” су деца могла да буду до заласка сунца, а онда у кревет. После рата тамо где је урбанизовано Ужице са бољом јавном расветом остајало се до 22 сата, а било је и плакања кад родитељи дођу за оне млађе. Родитељи су готово увек знали где су им деца и с ким су, и није било много панике и бриге као данас кад деца имју мобилни телефон. Сви су знали до када смеју да остану, а ако би закаснио следећи пут би им било забрањено ићи “напоље”. Најгора казна је била забрана изласка.
Зими је доживљај био кад неко има игре наљути се човече, домине, шах, касније монопол, па да могу сви да иду код њега да играју. Почетком шездесетих чекали смо своје омиљене цртане филмове пре дневника, одгледамо, после тога у кревет.
На пролеће деца из улице Градске, као и друга деца која су становала близу Ђетиње, кад нису имала са чим да се играју сишли би до реке због “пиљака”. Најпре би одиграли “жабице”. Девојчице одлазе у потрагу за каменчићима равне и глатке површине, а дечаци се надмећу у вештини “скакутања” жабица. Потребно је да камен одскочи више пута по површини воде. Онај ко постигне више узастопних “жабица” био је победник.
Пиљци су каменчићи. Прво се изабре пет облих каменчића, Затим би се извлачили штапићи, чија је дужина одређивала оног ко баца први. Играч баца први камен у вис и затим покушава да га ухвати. У следећем кругу баца два, па покушава да их ухвати, у наредном три и тако до свих пет. Онај ко не успе да ухвати каменчић предаје првенство игре другом играчу. Када се покупе сви каменчићи, следи “кућа”. За овај део потребни су вештина и спретност. Потребно је савити палац и кажипрст, тако да представљају обруч. Десном руком баца се камен у вис, а затим је потребно да камен пропадне кроз “обруч” леве шаке. Победник је онај који најбрже изведе овај потез.
У дигиталном времену нарвно деца се и даље играју. Нису напољу, играју компјутерске игрице, углавном се друже с вршњацима преко интернета, диве се ајфонима и осталим тач-скрин чудесима. Причају о телефонима, битно је ко шта има, ко шта носи. Битно је ко колики џепарац има. Ако си различит од масе, одбачен си.
Бајке више не приказују на телевизији, а цртани филмови су прешли границу нормалног и прихватљивог. Деца остају до кад хоће будна и до кад хоће напољу. Неретко се не јаве где иду и с ким, те не питају до кад могу да остану. Најгора казна им је одузимање телефона или забрана фејзбука.
Нисам довољно паметан да тај толико брзи напредак технологије схватим да је то донело “добро свима”. Можда је лакше радити у свим професијама, али нормално детињство је отишло у тандарију.
