Ненад Ристановић Стапарски 2006. године:
– “Ужички Трг партизана, тако су га назвали, по процени архитеката из Европе је један од најпространијих и, наравно када смо ми Ужичани у питању, најбољи и најлепши. Ово двоје задње може заједно, али смо ми Ужичани.
И док други тргови у поменутој Европи служе за разноразне намене, а првенствено културне спектакле и догађаје, овај Трг тавори и одржи се понека манифестација, обично нека певаљка, пазите не певачица, јер то су две различите ствари, по вољи и укусу неког политичког челника заврти задњицом и продрма грудима.
Кад је Трг био готов и кад је све прошло око свечаности, на неком скупу, била култура и политика заједно, извалим да би на Тргу требало да организујемо такмичање трубача и умал да заглавим где ми није место. Где на Трг сеоски трубачи и то на трг који је Тито отворио, а није, само је прошетао и отишао у Крчагово и ко зна шта још не поменуше “чувари браства и јединства” који су и данас живи, или су се правили глуви. Оправдаше ме неки да сам млад и да сам тек дошао.
Данас се на Тргу не одржавају ни политички скупови, јер странке немају чланова и симпатизера да напуне салу Позоришта, а камоли толики простор.
Али, дај шта даш. Тенде, столови и столице кафића полако освајају простор, а када су ту на Тргу онда си виђен и плаћаш кафу као да је пијеш на највишој платформи Ајфелове куле у Паризу.”
И данас је слично у тим прескупим баштама кафића које су стигле до пола Трга, неки чудан свет, који је далеко од Ужичанственог, је ту. Трг је запуштен, мермерне, камене плоче улегле, испуцале, између којих расте коров. Фасаде оронуле, маршаловог споменика нема. Све је слично као и пре десет година, само Стапарског нема… Нажалост све је мање оних са којима се нешто културно и паметно може прозборити.
