Nenad Ristanović Staparski 2006. godine:
– “Užički Trg partizana, tako su ga nazvali, po proceni arhitekata iz Evrope je jedan od najprostranijih i, naravno kada smo mi Užičani u pitanju, najbolji i najlepši. Ovo dvoje zadnje može zajedno, ali smo mi Užičani.
I dok drugi trgovi u pomenutoj Evropi služe za raznorazne namene, a prvenstveno kulturne spektakle i događaje, ovaj Trg tavori i održi se poneka manifestacija, obično neka pevaljka, pazite ne pevačica, jer to su dve različite stvari, po volji i ukusu nekog političkog čelnika zavrti zadnjicom i prodrma grudima.
Kad je Trg bio gotov i kad je sve prošlo oko svečanosti, na nekom skupu, bila kultura i politika zajedno, izvalim da bi na Trgu trebalo da organizujemo takmičanje trubača i umal da zaglavim gde mi nije mesto. Gde na Trg seoski trubači i to na trg koji je Tito otvorio, a nije, samo je prošetao i otišao u Krčagovo i ko zna šta još ne pomenuše “čuvari brastva i jedinstva” koji su i danas živi, ili su se pravili gluvi. Opravdaše me neki da sam mlad i da sam tek došao.
Danas se na Trgu ne održavaju ni politički skupovi, jer stranke nemaju članova i simpatizera da napune salu Pozorišta, a kamoli toliki prostor.
Ali, daj šta daš. Tende, stolovi i stolice kafića polako osvajaju prostor, a kada su tu na Trgu onda si viđen i plaćaš kafu kao da je piješ na najvišoj platformi Ajfelove kule u Parizu.”
I danas je slično u tim preskupim baštama kafića koje su stigle do pola Trga, neki čudan svet, koji je daleko od Užičanstvenog, je tu. Trg je zapušten, mermerne, kamene ploče ulegle, ispucale, između kojih raste korov. Fasade oronule, maršalovog spomenika nema. Sve je slično kao i pre deset godina, samo Staparskog nema… Nažalost sve je manje onih sa kojima se nešto kulturno i pametno može prozboriti.
