„Морамо живети једни крај других.
Боље да се дружимо и сарађујемо,
Него да се свађамо и убијамо.“
Станка Лаковић
Станка Лаковић је рођена у Ужицу 1919. године у породици са једанаесторо деце. Била је првоборац у НОБ-у, борила се током рата широм Југославије. За комунистички покрет определила се веома рано, осетивши експлатацију радника у времену између два светска рата живећи у бројној породици. У Ужички партизански одред ступила је 1941. определивши се да помогне у борби против окупатора помажући рањеницима. Када је формирана Прва пролетерска бригада 1942, постала је њена болничарка. Краће време је радила и као апотекар у Петој крајишкој дивизији, а затим била заменик комесара медицинског батаљона НОБ-а.
После рата била је члан Бироа окружног комитета АФЖ-а, више пута одборник у општини и у срезу, члан општинског и среског одбора СУБНОР-а и председник Друштва за телесно васпитање „Партизан“ и била веома утицајна у Титовом Ужицу, родном граду у коме је остала иако је могла да оде на функцију у Београд. Дуго је обављала дужност начелника секретаријата за народно здравље и социјално старање Народном одбору среза. Остала је упамћена по свом раду, првенствено на хуманитарним пословима на збрињавању деце и породица погинулих партизана, ратних војних инвалида и осталих социјално угрожених Ужичана. Радила је на развоју здравства у крају и здравственог просвећивања (преко Црвеног Крста, АФЖ, Савеза женског друштва). Радила је на унапређивању физичке културе у друштвима „Партизан“, у борачким организацијама, СК, ССРН, Савету за народну одбрану општине среза итд.
Станка Лаковић је припадала генерацији младих који су изнели терет Другог светског рата, чији су представници били деценијама на врху пирамиде свих облика власту у друштву. Доживела је велику промену у политичком животу Југославије када је њена генерација сишла са сцене. Године 1994. је рекла да поводом честог позивања у јавности на њене изјаве: „Не сматрам да сам имала неку посебну моћ, као и да сам била посебно утицајна. Ако је и било такве моћи никада нисам говорила о томе о чему нисам била добро информисана. Зато могу одговорно да тврдим да приче које се испредају у последње време о комунистичкој суровости према противницима и неистомишљеницима неистине. То што су „Погледи“ писали о мојој одговорности за наводне масовне злочине после рата, тога није било, иако су то неки желели. Нико није страдао невин. Према званичној документацији и послератним публикацијама у Ужицу је изречено 10 смртних пресуда. Међутим од 1941. до јуна 1945. године ја нисам била у Ужицу, већ на фронту… Свега су тројица инфорбироваца у граду ухапшена. Колико је мени познато, и ови су то учинили под утицајем пријатеља из Београда, јер то њих двојица нису учинили, на састанцима прораде резолуције ИБ. Они су искључени из партије, а касније је један враћен. Нема дилеме да инфорбировце треба сматрати издајницима своје земље, а не само Партије. Свако дизање побуне кад је земљи најтеже нормално је сматрати издајом. А погледајте шта се сад чини у вези са Голим отоком, они који хоће да оклеветају Тита и револуцију. Било је грешака, али не таквих колико се то сада преувеличава.“
Првоборац Станка Лаковић је преминула у Ужицу 1999. године. Током живота добила је више значајних признања и одликовања. Оставила је трага као хуманиста, вредан и радан социјални радник.
Митра Милка Милошевић:
„Станка Лаковић (прва лево) као ученица кројачке школе. На фотографији је и Милена Мартиновић (четрврта са десне стране). Обе су биле борци Прве пролетерске бригаде. Милена је умрла од последица рата на самом завршетку рата. Милена и њен муж Драгутин (стрељан за време рата) су имали ћерку (данас моју свекрву), о којој је на неки начин бринула и Станка, а чула сам и од других да је јако бринула и водила рачуна о ратној сирочади.“
