Свуда троколица, а у Ужицу тромбелај

3221

Знам да ће многи из шездесет и неке рећи, кад буду читали ову причицу, “Ееее, то су били дани”. Свако детињство је имало неку незаборавну играчку. У Ужицу су биле две, зимске поткованице и летњи тромбелај. Поткованице са шлицугама и ужички боб су били баш ужичка измишљотина. Што се тиче тромбелаја, може се рећи да се звао триколица, док се није појавио у Ужицу. Према неким урбаним легендама, први пут је виђен на Дорћолу у Београду 1950. године. Тромбелај је веома нестабилан и док се не извештиш да се спустиш низ стрму улицу без превртања требало је времена. Довољан је био један погрешан покрет ногам, тј. “воланом”, па да се здрља асфалт и претури. Неретко се догађало да у току вожње спадне задњи куглагер и да се сломи пречага, да се добро згули кожа, али то није било ништа наспрем повређеног поноса власника. То што је остало од тромбелаја под мишку, па кући уз оно познато рамуцкање.

Тромбелај
Тромбелај

Тромбелај сам први пут видео у Ужицу средином шездесетих година. Трг је био направљен, доста улица асфалтирано, тротоара бетонирано. У време седамдесетих, тромбелај је постао прави хит међу ужичким клинцима, сећам се да су их возили до краја осамдесетих година прошлог века. Правили су их од дасака нађених по подрумима, уместо точкића та три лагера који су се зависно од подлоге да ли је асвалт или бетон на далеко чули и били највећи непријатељи поподневног одмора. За осовину је обично коришћена дршка од метле. Зато је ретко која дворишна метла која није закључавана у шупама имала целу дршку.

Уместо шрафова често су клинци користили металне штапиће од дебље арматуре, које су загревали до усијања, са којима би учврстили управљач за главну даску, а лагер за осовину. Све се тресло, али је ишло и добро чангрљало на задовољство поносног власника. Наравно, као и сва возила, и тромбелај је правио проблеме својим власницима. Понеки су због прекинутог поподневног одмора тим несношљивим звуком, који је производио трумбелај, витлали каишем око зграда покушавли немогуће, да ухвате неког од клинаца. Већи проблем био је подмазати зарђале лагере са свињском машћу, да би се добро окретали. Баш велики проблем је био када испадне куглица из лагера. Клинци су сате проводили тражећи челични кликерчић од 7 милиметара на улици, да би га вратили у дефицитарни лагер.

Главна фора је уствари и била наћи на отпаду, ту где је данас Зелена пијаца, три исправна тзв. куглагера. Бољи тромбелаји су имали већи предњи куглагер тако да је предњи део био вишљи. Сећам се верзија са 4 куглагера, свашта су измишљале дечије главе. Трубелај је на бетону био несношљив, а и на асфалту је правио велику буку. Управљало се ногама и рукама. Рукама се придржавало за даску, тако се одржавала равнотежа. Некадашњи поносни власници тромбелаја сигурно памте падање, згуљена кољена и руке, и имају ожиљке које им је оставила за успомену вожња на тромбелају. Нарочито горе на Росуљама, где су биле главне “тромбелај писте”. Комшилук је лудео од тог силног целодневног тандркања по улицама са асфалтом и стрмином, па ипак већина је толерисала децу, а они други зв.“баксузи” су били у мањини.