Do te 1991. godine Tito je bio najveći i najvoljeniji jugoslovenski sin, a onda se sve promenilo. Najpre u Užicu.
U Drugom svetskom ratu u Užicu je tokom 67 dana formirana slobodna teritorija, nazvana Užička republika, a nakon oslobođenja i incijative Baje Vidića, grad je dobio ime Titovo Užice. To je bio razlog što su se u doba SFRJ slivala velika materijalna sredstva u Titov grad, pa je postao jedan od većih i razvijenijih gradova u tadašnjoj Jugoslaviji. Posle raspada takozvane „Titove Jugoslavije“, 11. jula 1991. godine, Titovo Užice je opet postalo samo Užice. Zatim je sa Trga partizana uklonjen Titov spomenik na zaklonjeno mesto dvorišta užičkog muzeja. Te godine je u Užicu živelo 53 607 Užičana.
Putopisac sajta Lifestyle, Milo Jukić, za rubriku “Putujte s nam” godine 2017 između ostalog je napisao: “Užice je po mnogo čemu jedan od čudnijih gradova u Srbiji. Neretko ljudi kažu da su bili u Užicama, mada je u pitanju srednji rod, i to je prva stvar koja stvara zbrku, a druga je to što je Užice gotovo pola veka bilo Titovo, takoreći 1/1, s tim što je grad imao puno više koristi od Tita nego Tito od grada. Stara kurvetina politika obavila je svoje, pa su mu Užičani, kao i žitelji još sedam gradova u bivšoj nam zajedničkoj domovini, posljednji put salutirali i poslali ga u legendu. Ta legenda je, u užičkom slučaju, travnjak iza zgrade Narodnog muzeja, kamo je premješten Titov spomenik, visok oko četiri metra, otprilike, čim sam mu, kad stanem pored njega, jedva do pasa. Glavni gradski trg, na kojem je spomenik stajao nekoliko decenija, a svima malo starijim je dobro poznat, budući za svih tih decenija vjerovatno nije štampana nijedna razglednica Užica bez tog motiva, izgleda prazan i bezličan…”
U ovoj prelomnoj godini u užičkoj novijoj istoriji može se izdvojiti još jedno događanje u gradu, a to je da je tokom 1991. u Užicu snimljen film Žarka Dragojevića “Noć u kući moje majke”, u kome su igrali i užički glumci i naturščici. Žarko je napisao i scenario. Film oslikava tadašnje jugoslovensku stvarnost, njeno državno i društveno rasulo u kontekstu priče o ljubavi dvoje mladih. Dragojević beleži u užičkom ambijentu prepoznatljivih delova grada surovu životnu priču, u kojoj mladi ljubavni par pokušava da nađe prostor za svoju sreću. Okolnosti im nisu naklonjene, raspada se jedna ideologija, traga se za novim ezistencijalnim i moralnim vrednostima. Mladić po povratku iz vojske ne može da nađe posao ni životnu perspektivu, a sa devojkom koju voli razdvaja ga poreklo jer je on sin radnika, sindikalnog buntovnika zaposlenog u kombinatu njenog oca.
U filmu zasigurno je najupečatljiviji govor Žike „Valense“, koga igra Petar Božović, koji je i za današnje vreme svež i aktuelan: “Ovaj narod u svojoj istoriji nijedan posao nije mogao da završi, zbog jajara i prodanih duša! Nismo ni jednom pobedili, a da pre toga nismo debelo izdali! – sami sebe naravno! Na svaku pobedu imamo dva poraza! Na svakog junaka, buljuk izdajnika! A posle nam neko kriv, je li!? A za malo vlasti i za malo ćara, spremni smo da izdamo sve! Oca! Majku! Brata! Sestru! Narod! Zemlju! Sve! Tako juče, tako i danas… Rđavi smo! Škripimo svud! Više nam nijedno podmazivanje ne pomaže! Moramo da se menjamo celi!”
Nažalost još uvek se menjamo i gubimo bitke.
