Док сам био директор ТВ 5 Ужице, када год сам одвео госте у кафану “Код Баја” на печење, никада од стране њих није прошло без испитивања о тајанственом дворцу који се заједно са црквом издвајао у лепој панорами села Мачката. Тада бих им објаснио да Мачкат није само познат као престоница пршуте и јагњетине, већ је познат и по Шопаловића Дворцу, који није само последња слика коју је Ратко Шопаловић донео из света, већ и симбол једног времена и јунаштва.
Изграђен тридесетих година прошлог века, дворац је био је више од чуда. Данас, у сенци чувених гурманлука, готово је заборављена бајковита прича о Солунцу, који је од краља, за своје јунаштво, добио дворац. Ратко Шопаловић је био добровољац у Балканским ратовима и неустрашиви борац у Првом светском рату, који је на Кајмакчалану задобио последњу и најтежу рану. Остао је жив, али је ослепео. У Ратковом дневнику који је писао диктирајући друговима пише:
„У ноћи 18/19. септембра на врху Кајмакчалана водимо са Бугарима борбу прса у прса, дејствују само бајонети и бомбе, час у нашим, потом у бугарским рововима. Тамна ноћ, густа магла, јака снежна олуја и студен на висини од 2.525 метара стварају огромне проблеме, противничке ратнике препознајемо једино по говору и шлемовима.
У повременим снажним јуришима успевамо да их истерамо из ровова и натерамо у бекство, али тек што кренемо за њима стиже наређење да гоњење обуставимо. Исте ноћи њима стигоше јака појачања, па следећег јутра као сумнути кренуше да поврате изгубљене положаје. Нападају у таласима, леса за лесом удара на наше ровове. Наша ватра их дочекује и обара као снопље. Испред себе имам пун сандук француских бомби које се пале као шибице. Не штедим их, лете као да их аутомати избацују и праве камаре од мртвих Бугара.
Кад последњу извадих из сандука и бацих удари ме пушчано зрно у образ, позади јабучице, и изађе на супротној страни главе. У тешкој несрећи, баш ни мало среће. Десно око пуче као леденица, куршум на левом пресече нерв и из горње вилице изби четири зуба. Лежим немоћан, ништа не видим, болови несносни. Моји другови притрчаше, указаше ми прву помоћ и понеше на носилима ка превијалишту.
Међутим, мој и спасиоци нису прешли ни стотиак метара, тешка граната нас сустиже и рани обојицу, поднаредника Марића и каплара Ћировића. Срећом брзо стигоше носиоци рањеника, прихватише ме и однеше у пуковско превијалиште. Дођоше лекари, прегледаше ме. Чујем да један од њих рече:
– Немојте га ништа мучити, брзо ће он издахнути!
Остали лекари превише ми ране и носиоци ме убрзо однеше до енглеске пољске болнице која беше смештена под великим шаторима. Након три дана донекле се психички смирих. Помирих се са стањем које ми је судбина доделила.
Читаво време храбрио ме Милан Каљевић из Бранежаца, мој земљак који је рањен лежао поред мене. Четвртог дана посети ме принц Ђорђе Карађорђевић.
Захваљујући његовој интервенцији пренеше ме до воза који ме одвезе до француске болнице на Зејтинлику, на периферији Солуна. Ту је мој опоравак, захваљујући заузимању и бризи француских лекара и сестара, брзо напредовао”.
Хроничар са Златибора Милисав Р. Ђенић је записао:
“Након пар дана, у пратњи ађутанта, у болницу дођоше регент Александар Карађорђевић и председник владе Никола Пашић. Обилазе болеснике. Прилазећи Ратковом кревету лекари их обавештавају да је младић тешко повређен, метак му је погодио слепоочницу и трајно уништио вид. Дирнут трагедијом младог човека, будући краљ седе на кревет, узе рањеникову руку и обрати му се речима искреног саосећања:
– Јуначе, знам да ти је тешко, вид си изгубио…
– Јесте, височанство, тешко ми је што се више на могу борити за краља и отаџбину…
Речи искреног патриотизма и родољубља, изговорене у тренутку личне трагедије и потпуно неизвесне будућности, све присутне дирнуше до дна душе. Настаде тајац… Неми погледи све говоре. Тишину прекида престолонаследник: – Јуначе, ми ти све можемо дати, једино ти вид не можемо повратити!
Будући краљ обећа да ће бригу о претешком рањенику преузети држава, послаће га у Француску да заврши специјалне политичке и обавештајне школе. При одласку рукама придиже Раткову главу, пољуби је и пожеле да се обавезно виде у ослобођеној отаџбини”.
После лечења, краљ је Ратку обезбедио и школовање у Француској, кумовао му на венчању и омогућио му да сагради дворац на Мачкату. Градња је трајала више од десет година. Зидали су далматински мајстори, исправљајући све што није било по Ратковој замисли. Сваки камен је осетио, читаву грађевину опипао, и ништа није могло да му промакне: дворац је био његова визија, сећање на грађевину коју је видео негде на Медитерану, пре него што је ослепео.
Отуда у Мачкату здање са 22 собе и великом салом, покушај краља да свом јунаку надокнади делић изгубљеног. Нажалост, као и овај дворац, који пропада, и сећање на јунака из Мачката полако бледи.
Са супругом Милевом имао је синове Љубишу, Милорада и Слободана, у другом браку са Златом Рњаковић родио му се син Александар, док му је супруга Милева Васић родила сина Гвоздена.
Умро је 7. маја 1969. године у Мачкату.
Одликовања и споменице:
– Златни Орден Карађорђеве звезде са мачевима
– Сребрни Орден Карађорђеве звезде са мачевима
– Златна Медаља за храброст Милош Обилић
– Сребрна Медаља за храброст Милош Обилић
– Орден југословенске круне В реда
– Споменица за рат са Турском 1912
– Споменица за рат са Бугарском 1913
– Албанска споменица
Сада кад се опет сећамо јунака из Првог светског рата, време је да се сетимо дворца у Мачкату као симбола времена јунаштва.
