“Momak je mogao prići bliže dvojci samo u retkim prilikama, o teferičima (Teferič – izlet u prirodi; pokrajinski vašar na dan proslave), na primer. Takav se jedan održavao na Usekovanije (Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja je crkveni praznik) u Adi (Ada – omiljeno izletište Užičana). Nalazila se na desnoj obali Đetinje, suprotno od današnje teretne železničke stanice u Krčagovu. Posleratna izgradnja odnela je i Adu. O njemu se dugo govorilo unapred, a očekuje se. Uskoković daje negov opis:
“Narod se sastaje u Adi. To je jedna vrsta ostrva u Đetinji, zasađena vrbama, dudovima i po kojom lipom. U sredini ostrva se nalazi jedna Mehana, kao što su sve naše drumske mehane, “po planu”, sa širokom nastrešicom, na stubovima, kaldrmom pred vratima i jednim hladnjakom.
Seljaci su držani tu pred kafanom, dok su građani igrali odvojeno, iza kafane u bašti.
Bilo je mnogo sveta. Svako se obukao što je mogao bolje. Čurugdžiski (opančarski) momci su metnuli fermane (Ferman deo narodne nošnje od čoje, kadife, ili nekog drugog materijala), divno ukrašene gajtanima. Devojke su porazapinjale svoje raznobojne suncobrane, žene izvrtale glavu da im se vidi tepeluk (Tepeluk – ženki fes izvezen zlatom ili srebrom i ukrašen niskom i zlatnim ili srebrnim novcem) ili nova preveza. Cigani su svirali kao bez duše. Farmacajt iz nove apoteke, u plitkim cipelama i rukama u džepu, šetao se skeptički. Suplenti iz gimnazije krišom su obilazili oko ženskinja. Policajac je držao batinu “na gotovs”, da interveniše na prvi nemir. Kmet je gladio bradu. Ali je pobedu nosio kalfa (Kalfa – pomoćnik) koji je bio svuda na svakom mestu (Iz pripovetke potrošene reči)”
