Топла прича о ужичким биоскопима са хладним The End-ом

1717

Кроз време сакупљања ужичких сећања доста тога се накупило са разних страна о ужичком бисоскопу. Решио сам да од свега тога саберем истинито, топло приповедање о тој ужичкој тематици. Доста времена је прошло док сам проверио прикупљене податке и на крају сам био задовољан нашом заједничком причом о ужичком биоскопу.

Аста Нелсен, прва популарна филмска глумица у доба немог филма у Ужицу
Аста Нелсен, прва популарна филмска глумица у доба немог филма у Ужицу

Децембра 1895. браћа Лимијер у Паризу емитују прве филмске записе. Ужице 1907. године добија први стални биоскоп у Србији у великој Сали кафане Вељка Лазића. Власник биоскопа, пекар Милисав Нешовић, са братом Нешком трговцем, набавио је кино-апаратуру у Бечу. Први приказани филм био је „Дневник једне кројачице“, са Атом Нилсен, данском глумицом у главној улози. Била је позната као једна од највећих европских звезди немог филма, односно као једна од првих филмских звезда уопште. Посебну популарност је уживала у Немачкој, где се за њу користио једноставни надимак Дие Аста. Несклоност Холивуду и звучном филму су довели до њеног повлачења 1930 године. Уз филм на првој ужичкој филмској пројекцијије приказан је и журнал „Лука у Амстердаму“.

„Биоскоп – позориште Нешка Нешовића и брата“, како је писало на табли изнад врата, престао је са радом, 1911. Браћа Нешовић су породични кинематограф продали хотелијеру Илији Грбићу, који је у дворишту Јањића кафане саградио дрвену арену и назвао је „Арена Грбић“. Касније, Илија биоскоп и арену сели на „Липу“, у Поповића кућу и двориште. Између два светска рата у Ужицу раде биоскопи „Колосеум“ и „Луксор“, а после другог светског рата биоскоп Дома ЈНА од 1949. до 1980. и биоскоп „Златибор“ од 1946. до 1961. године. А од изградње Трга, биоскоп „Партизан“ од 1963. до 2007, када је урађен биоскоп „Арт“.

У згради на спрату, где се данас налази профавница „Кадињача“, кино “Луксор” је провео ратне и две године после рата, а онда је уступио место Народном позоришту. Ту на спрату у не баш великој сали, биле су ложе, столице и клупе. Деца су седела на поду, испред платна. За отменије госте и у то време су биле резервисане ложе. Старији Ужичани су причали да је једна од њих била увек резервисана за Хенрика Латнера, који је био словеначко немачког поркла, инструктора Једриличарке школе на Златибору. Из тог времена остали су упамћени филмови „Пилот Квакс“, авантуристички са темом из шпанског гражанског рата, па „Седам година среће, седам година несереће“, љубавна романса са хепиендом…

Сачувани плахат из биоскопа "Колосеум"
Сачувани плахат из биоскопа “Колосеум”

У Ужицу је остао биоскоп „Колосеум“, који су 1926. године саградили Боривоје и Давид, синови грађевинског предузимача Томе Наумовића. Налазио се поред породичне куће Наумовића, у Прљовом потоку тј. Улици Страхињића бана. Сви чланови породице Наумовић активно су радили у Биоскопу, па је био познат и као Наумовића биоскоп. Имао је статус сталног бисоскопа, на програму су били премијерни филмови епохе немога филма. Први приказан филм био је „Ели Шеик“. Велика биоскопска сала имала је позорницу за концерте и позоришне преставе. У „Колосеуму“ су путовале путујуће позоришне дружине и одржаване књижевне вечери. Народно позориште из Београда извело је 1928. патриотски комад „Вихор“. Исте године је наступао Господинов члан Љубљанске опере, а 1930. на књижевној вечери чланова ПЕН клуба, своје радове читали су: Милан Грол, Милош Црњански, Десанка Максимовић, Владимир Велимир Јанковић, Густав Крклец и Тодор Манојловић. Биоскоп Луксор је престао са радом 1931. године, јер се публика преселила у конкурентски „Луксор“, који је приказивао тонске филмове. Те 1946, када је отворено Народно позориште на месту биоскопа „Луксор“ у национализованој згради „Колосеума“, почео је са радом биоскоп „Златибор“.

Биоскоп Златибор је био ту код старе Робне куће „Прогрес“, где је данас дечије игралиште. Нешто касније поред њега је изграђена је летња башта. Добио је ново име „Партизан“. Сала је била доста већа од предходне, могла је да прими око 200 гледалаца. Била је подељена на три дела, са дрвеним столицама „на склапање“. Цене су биле различите, најскупље је било одмах до кабине за пројектор, одакле је Мики пуштао филм, а онда јефтиније у средњем партеру и најефтиније два–три реда испред платна, звана „циганска ложа“. Ту се налазила и фуруна „бубњара“ са сандуком за дрва. С десне стране од платна, гледајући од улаза, налазило се дрвено степениште, куда су гледаоци излазили из сале.

Зграда и башта биоскопа "Златибор"
Зграда и башта биоскопа “Златибор”

Улазило се узаним ходником уз, такође дрвено степениште, до једног омањег стајалишта где су они „вреднији“ сачекивали завршетак предходне представе или време одређено за улазак гледалаца. Ту се могао купити клакер или семенке, кикирики, „чибук“ или бомбоне, углавном оне зелене „палигуше“. Зидови су били излепљени плакатима који су најављивали долазеће филмове. Касније су се посетиоцима са зидова осмехивале ондашње филмске диве, са некаквим адресама на које су поједини заљубљеници писали очекујучи фотосе са обавезним „Bwat wiahea“ и аутограмима.

На улазу редовно је била Милка, мајка фудбалера Зорана Крња, која је цепала карте, пажљиво водећи рачуна да јој неко не подвали. Колико су млади завидели њој што може гледати сваки филм бесплатно и њеном сину али највише киноапаратеру Микију. Благо њима, многи су помишљали у себи или говорили међусобно. А ипак су јој и подваљивали. Изводили су то тако што су карте окретали супротно, па је често неки купон остајао читав. А онда би се некако дотурио онима што су чекали напољу. Дешавало се да некога открију. Онда би „падобранца“ Тетка Милка изводила из сале за увета, а некад је то чинио и лично директор биоскопа, популарни Бране Јеремић звани „Ћуран“.

Башта Златибора са гледалиштем и рестораном
Башта Златибора са гледалиштем и рестораном

У то време биоскоп је био велика атракција, па су гужве пред благајном биле редовна појава. Бране је водио рачуна и о томе да ли је стигао филм и да ли је Ђоко (касније је заменио Микија и постао познат по томе „Ђоко гаси светло“) отишао да преузме касете са филмском траком. Често се дешавало да се Ужичани добро наштимују за неки добар филм, а он, као за инат, не стигне, јер су негде због великог интересовања дуже задржали или упутили на погрешну адресу или упутили на погрешну адресу. Зато су се многи враћали кући тужни као да им је настрадао најбољи пријатељ. Бране је пре почетка филма радо пролазио салом да провери да неко не пуши, да не прескаче преко столица, да ли су сви на својим местима, има ли дупло издатих карата и слично. А имао је и важну дужност да интервенише ако би се Микију десило да филм почне од краја, или пројектује наопачке или изван филмског платна.

Кад се светла погасем Мики најпре пушта упозорење да је забрањено пушење, па онда журнал у коме су се редовно величали успеси у обнови и изградњи порушене земље и приказивале посете државних делегација Југославији или посете другим државама. Тада су у биоскоп могли ући они који су из некога разлога закаснили. Ђаци су могли гледати само преставе које су почињале најкасније до 18 сати, јер су имали обавезно „повечерје“ у 20 сати. После тога, ко би био ухваћен да гледа филм, могао је изгубити право на даље школовање.

Мики је, не треба крити, био љубитељ „добре капљице“, па му се заиста често дешавало да „промаши платно“. Бура негодовања дизала се нарочито из „циганских ложа“. Њихово уживање у филму у зимске месеце „заслађивало“ је и доста чујно пуцкетање из биоскопске бубњаре. А кад би се стишавало, увек би се нашао неко да прискочи и дометне пањић или грумен угља из сандука или само таракне задремало угљевље. Понекад је неко ради лепшег уживања доносио и нешто за мезе, најчешће комад вруће „пање“ а неко и парче зидарске кобасице коју су делили на равне части.

Башта биоскопа Златибор према улици
Башта биоскопа Златибор према улици

Они јоји нису имали пара ни за најјефтинију улазницу, понекад би ушли на излазна врата која би им отворио неко ко би се из „циганских ложа“ ишуњао у време најузбудљивијих сцена, кад је пажња већине била прикована за платно. Други су се сналазили на бољи начин: обезбеђивали су новац тапкајући карте. Они су, ваљда, претече данашњих дилера. Али нису то лако постизали. Морали су стајати у реду који је понекад био дугачак и по десетак метара. У гужви се гурало и испадало из реда, па онда „јово наново“. Прави мајстори да брзо дођу до шалтера били су Трта, Бориша Мандић, Макса, Жабац, Мића Луцко, Шуња, Вушела, Трапо, Кљаја, Криви, Мића Молер, Сретен Јабучило, Дуле Шеф. Они су често знали да закупе и пола сале и одреде своје цене карата продајући на „карту више“. У згради у којој се налази биоскопска сала била је башта за приказивање филмова у летњим вечерима, са рестораном где се спремао најбољи роштиљ и играо преферанс, а преко дана слушала добра музика. Суботом и недељом ту се одржавала матинеа, уз музику са плоча, што је била претеча дискотека.

Сала се олаисала сваког понедељка, па је увек била чиста, а завесе на прозорима добро истрешене од прашине и затегнуте тако да за време преставе ни зрачак није продирао споља. Иако је све то било далеко од доброг, модерног, сала је увек била препуна гледалаца, који су били веома дисциплиновани, нарочито пазећи на инвентар, и о њему водили рачуна као да је њихов сопствени. Било је то златно доба филма, када су сале биле пуне, а на захтев гледалаца број престава повећаван. Најгледанији су били ратни и каубојски филмови, али и они са љубавном тематиком. За цео живот многим мојим саговорницима кроз деценије, остали су упамћени филмови „Пастир Костја“, „Чудотворни мач“, „Крстарица Потемкин“, „Један дан живота“ кад је цела сала плакала, „Бал на води“, „Прохујало са вихором“, „Трећи човек“, „Поштанска кочија“, као и Хичкокови филмови страве. У тим филмовима су те генерације, па и наше из педесете, откривали своје јунаке из маште. Читале су се књиге Карл Маја, Зен Греја, Џека Лондона, схватајући да постоји свет где се живи без тачкица, бонова, редова и немаштине. Гвоздена завеса која је одвајала од „декадентног запада“ се једино гледајући филмове могла одшкринути и сагледати и она друга страна живота.

Биоскопска сала Дома ЈНА која је служила и за друге скупове
Биоскопска сала Дома ЈНА која је служила и за друге скупове

Педесетих година Ужичани су на филму први пут видели глумицу голих груди у шведском филму „Она је играла само једно лето“, са Улом Јакобсон у главној улози, па га је ужичка публика гледала више пута. Да би избегли гужве, а доскочили тапкарошима, за оне боље филмове организоване су преко синдиката преставе за радне колективе и школе, па је понекад било и 3-4 пројекције дневно.

Изградњом Трга, саграђена је у његовом склопу и нова, за оно време једна од најмодернијих биоскопских сала у Србији са великом бином и платном за приказивање филмова у синемаскоп техници. Био је пријатан доживљај погледати филм у овој новој прелепој, удобној биоскопској сали. Многа дружења и пријатељства, па и она „завештана“ пред матичарем, започињала су у овом ужичком биоскопу „Партизан“, који је шездесетих и седамдесетих година сматран „храмом ужичке културе“. Али свему прође време. Због наглог развоја телевизије, видео технике и других могућности за забаву и ова сала почела се празнити. Због смањеног броја гледалаца преставе су биле све нередовније, често су и одказиване. У међувремену инвентар је упропашћен и овај објект, којим су се Ужичани поносили, потпуно је изгубио првобитни изглед и намену. Доста пута је покушано да поврати своју некадашњу славу, али ти покушаји били си безуспешни.

Неколико сачуваних биоскопских седишта са балкона Бисоскопа Дома ЈНА
Неколико сачуваних биоскопских седишта са балкона Бисоскопа Дома ЈНА

А онда половином деведесетих година 20. века пристигло је неко ново накарадно време, биоскоп „Партизан“ је полако одумирао, а у Ужицу као да нико за то није марио. Мој утисак је био да се то смишљено догађа, да би се ту направио тржни центар и да би се неки домогли пословног простора на Тргу… Деведесетих година оно што ни у сновима није било могуће, било је могуће…

Некако се погодило да је одласком Ђока Киноопаратера прохујало и златно доба ужичког биоскопа. Један једини градски биоскоп у коме смо доживели незаборавне филмске тренутке, као и велико задовољство и филмско просветљење, су тадашњи ужички културњаци преворили у место пропасти и језе. Било је то доба када су се нагло гасиле кино дворане, када смо се нагло одвикли од тајновите заводљивости великог екрана. Тада, када би у хладну гараву дворану залутао понеки филмски бисер, који би био приказан на превазиђеној техници, могао је једино да огади гледаоцима филмску уметност.

А онда, као да се стварно догодило, као да је популарни Ђоко Филмаџија стварно угасио светло у чувеном биоскопу „Партизан“. Из тог културог мрака касније се појавио неупадљиви омањи освежен дигиталијом биоскоп Арт, са истим бројем места колико је некад имао и онај први тон биоскоп Луксор на Доњој чарчији.