Када дође туриста у Ужице, у Ракетином турист бироу на Тргу могао је да бесплатно добије туристички проспект града. У проспекту се првенствено наглашавала историја од 1941. револуција и њене тековине. Ужице је био више комунистички град током седамдесетих и осамдесетих него у послератном периоду. У томе и љубави према другу Тиру и самоуправљању се се претеривало да је то постало непријатно, али и смешно. Сваки грађевински, па и спортски успех, у граду везиван је за рад комунистичке партије и њених чланова. Ретко се налазио неки руководилац , успешан привредник или директор неке школе који није био члан СКЈ. Из тог времена је и туристички проспект Ужица на коме се то примећује, од грба града, па до приложених фотографија, привржености комунистичким идејама и мерилима вредности. Све је то било у завијеној форми приказивано као нешто сасвом нормално, уобичајно али се претеривало, сем тога срушене су без потребе неке градске знаменитости, као што је „Соколана“ ужички храм спорта и културе, што је изазивало велики гнев код Ужичана. Због свега тога, али и оне друге стране, неиспричане историје, је испољен велики бес на споменику Титу када је сељен у двориште музеја. Ево како је приказано Титово Ужице у тадашњој туристичкој штампи на српскохрватском, али и на руском, енглеском и немачком језику:
„У југозападном делу Србије, у долини реке Ђетиње, налази се град Титово Ужице (411 м.н.в). Савременим комуникацијама, пругом Београд – Бар и асвалтним путевима, повезан је са јужном и средњим Приморјем. Титово Ужице је у историји познато као средиште слободарских и револуционарних традиција. Први трагови људског живота потичу из праисторије. Под именом Ужице, град се помиње први пут 1373. године. Од 1463. до 1862. године налази се под турком влашћу. Као варошко средиште развија се од почетка 16. века, да би у 17. био, после Београда, други град по величини и привредном значају у Србији под турском влашћу.
Социјалистички и револуционарни раднички покрет, започет деловањем социјал-демократских првака Радована Драговића, Димитрија Туцовића и Душана Поповића, кулминира 1920. године, образовањем општинске комунистичке управе и 1941. доласком Врховног штаба НОПОЈ и Централног комитета КПЈ.
Град Ужице од 8. јула 1946. године са поносом носи Титово име.
На ужем градском подручју живи преко 52.000 становника, од чега преко 34.000 запослених, а више од 18.000 студената и ђака. Од већих индустриских, трговачких, угоститељских организација су: Ваљаоница бакра и алуминијума „Слободан Пенезић Крцун“, „Први партизан“, Текстилни завод „Цвета Дабић“, РО за производњу текстилне конфекције „Кадињача“, Трговинска радна организација „Градина“, УГОТУРС „Слога“, Саобраћајно предузеће „Ракета“ и друге.
Значајни споменици културе, туристичка места и излетишта су: Бела црква каранска (14. век), Ужичка тврђава, Трг партизана, Музеј устанка 1941., Споменик „Кадињача“, Потпећка пећина, Јелова Гора, Тара, Златибор и многи други споменици раније и најновије прошлости Титовог Ужица и ужичког краја.“
Много тога се променило, и превише, за непуних 40 година. Криминалном приватизацијом је уништена привреда, угоститељско и трговинско предузеће, војска па и школство у граду… Из тог разлога смањио се број становника градскога језгра на 45.000. Од деведестих све до друге деценије 20 века Ужице назадује. Тек је почетком друге деценије почео да се осећа извесни напредак у културним, трговачким, угоститељским, туристичком смислу. Толико хваљени оригинални ерски дух полако је падао у заборав, све до обновљеног Жестивала, који је у новој варијати захваљући Брану Митровићу постао међународни фестивал природе и традиције.
