Rano preminuli siromašni ratari Tihomir i Radenka Popović iz Kršanja, zaseoka Mokre Gore, ostavili su nezbrinuto troje siročadi, dve kćeri i sina Gvozdena. Na dečakova nejaka pleća pao je težak teret, morao se prihvatati raznih poslova da stvori uslove za život sebi i svojim sestrama. Išao je po vašarima i prodavao liciderske kolače, a kad je uštedeo nešto novca kupio je magare da ne nosi robu na leđima. Smatrao je to za svoj prvi poslovni uspeh, naredni je bio značajniji, podigao je šatru kod crkve u Kršanju.
Gvozden Popović je rođen 1894. godine. Učestvovao je u svim oslobodilačkim ratovima, od 1914. godine nalazio se u sastavu V pešadijskog puka.
Kako stoji u njegovom ratnom dosijeu, posebnim junaštvom se istakao u svim borbama na Solunskom frontu u vremenu od septembra do decembra 1916. godine. Odnos prema zadacima i obavezama, kao i primerna hrabrost nisu ostali nezapaženi starešinama i drugovima, pa je armijskim rešenjem od 12. septembra 1917. godine odlikovan Srebrnim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima. Osim toga, nosilac je Ordena Svetog Save V reda, francuskog Ordena Legije časti i Albanske spomenice.
U toku rata bio je dva puta ranjavan, u predelu donjeg stomaka i u grudi, gde su mu do kraja života ostala dva gelera.
Gvozden se od juna 1910. do juna 1914. godine nalazio u radnom odnosu kod Privredne banke iz Beograda, odsustvujući jedino u vreme Balkanskih ratova. Kada je 1922. godine počela izgradnja puta i železničke pruge na relaciji Užice – Mokra Gora – Vardište, pored samog gradilišta podigao je drvenu baraku i otvorio kafanu. U periodu 1926-1928. godine zaposlen je u užičkom preduzeću Šemat, a 1929. godine kupuje veliko imanje i dve zgrade u Mokroj Gori na bivšem graničnom prelazu prema Austrougarskoj. Tu je podigao porodičnu kuću i veliku strugaru, odakle je dasku i stolariju izvozio u Egipat, Grčku i Italiju. Oženio se Stanijom Turudić iz Mokre Gore, sa kojom nije imao dece.
Gvozden se između ratova aktivno bavio politikom, pripadao je radikalnoj stranci, kasnije JRZ. Na parlamentarnim izborima 1938. godine bio je zamenik izabranom poslaniku Sretenu Kuzeljeviću.
Tokom Drugog svetskog rata nije pripadao nijednom pokretu, ali je ipak 1945. godine osuđen na 15 godina robije, gubitak svih građanskih prava i konfiskovanje polovine celokupne imovine, Nakon dve godine robijanja, sud je uvažio Gvozdenovu žalbu i doneo oslobađajuću presudu.
Izvesno vreme Gvozden je radio u preduzeću za obnovu železničke pruge, oštećene tokom rata u raznim diverzijama, a kasnije je postavljen za rukovodioca svoje bivše strugare, u to vreme vlasništvo mokrogorske zemljoradničke zadruge.
Nije dočekao penziju, umro je 1954. godine na lečenju u Beogradu.
