Први пут сам га чуо, али нисам знао да је то рокенрол, негде у лето 1960. године. У Ужицу је гостовао италијански луна парк, где је постојао велики раскошно осликани и неоном осветљени рингишпил, са чијег озвучења се чула музика у већини улица, тада градића, Ужица. Тада је ту живело око двадесетак хиљада становника. Изненада, између италијанских канцона, зачула се енергична музика Бил Хејлија. Касније сам сазнао да је уз звекет ланаца и витлање корпи рингишпила прашила са винила композиција “Rock Around The Clock”. Тада нисам имао ни пуних шест година, али сам био веома радознало дете, необичан ритам ме веома заинтересовао, као да је био одувек у мом окружењу. У годинама које су долазиле све сам више слушао музику овог тада у свету најпопуларнијег музичког правца о коме сам желео што више да сазнам.
Рокерол? Тако непреводива, тако тајаствена реч, и на самој англоамеричкој сцени. Само порекло речи је веома мистично, преузето је из америчког црначког сленга, где је коришћен у жаргону као реч за секс. Ту тако обичну уличну уобичајну глобалну употребу ставио је ди-џеј Алан Фрид преко првог рокенрол музичара Бил Хејлија. На њено изворно значење је током рок ере подсећао је Елвис Присли својим еротским понашањем на сцени, као и својим карактеристичним баритоном и сензуалним начином певања. Касније су то чинили многи други. Зато је рокенрол тако неодвојив од тог најзначајнијег људског осећања и у већини је посвећен љубави и еротици. Музички правац који се полако, годинама, претворио у животни стил, начин размишљања. Са својом музиком, модом, литературом, филмом, па и својим поткултурним групама, начином забаве онима који су га прихватали у Србији, доносиће годинама безброј радости, али и проблеме са онима који нису у младости одрасли у његовом окружењу. Шта је уствари рокенрол? За мене и остале Ужичане који смо живели у овој глобалној култури формула рокенрола би се могла овако написати: Магија + идеја + магије = рокенрол.
У Титовој Југославији ова музика је веома споро прихваћана. Ипак, шездесетих година је било доста музичара који су у ВИС (Вокално иструментални састави) репродуковали музику најпопуларнијих рок група у Енглескиј и Америци. Због мог познавања рока и његових музичких праваца, поседовао сам то дефицитарно знање, када је прихваћен од Тита и политичке елите крајем шездесетих година, 1973. године постао сам музички уредник у ужичком Омладинском клубу и диско џокеј у његовој препуној дискотеци, тада званој “ОК клуб”. Ту сам радио тринаест година, успут учествовао са успехом на разним такмичењима диско џокеја у Југославији. Како је популарност рока у граду покрај Ђетиње расла, ангажовали су ме да водим и емисију зв. “Дискорама”, на тада јединој ужичкој радио станици Радио Ужицу. Вредно сам годинама као претплатник Melody Maker–а, једног од најбољих музичких часописа посвећеног поп музици, као и наших “Џубокса”, “Поп експреса”, “Рок-а”, бележио све битно што се догађало на светској рок сцени и код нас. Успео сам да у тада високотиражном југословенском часопису “Рок” објавим подлистак “Корени југословенског рока”, што ме је увело у свет значајних YU рокенрол истраживача.
У Ужицу, од воде неизолованом, адаптираном подруму зграде Народног позоришта, отворен је 24 септембра 1972. у 17 часова, на дан прославе Ослобођења града, Омладински клуб и у њему прва ужичка дискотека. Народ би рекао “споља гладац, а унутра јадац” По статуту оснивач је била Општинска конференција савеза социјалистичке омладине и требао је да има трибину за културу и уметност, дебатну трибину за друштвене и егзактне науке, секције, кино клуб итд. У ствари, то је био први професионални ужички Диско клуб, а они “омладици”, који су просторију очисили од ђубрета и омалали, су га после водили и бринули о нему.
На самом почетку ту су почели да се окупљају деца функционера и директора, такозвано ужичко “крем” друштво. Сала је имала тапациране столице, двадесетак модерних троседа, тапацираних вешташком “италијанском кожом”, гардеробу. Огроман шанк, интимно светло, за то време одлично озвучење, на зидовима су били постери светски популарних рокенрол звезда. Да би нови клуб тако изгледао, побринуо се Влајко Брковић и Ваљаоница бакра Севојно. Најактивнији момци који су очистили салу, Богољуб Васиљевић звани Мико Вештица и Никола Суботић су постали диско џокеји. Кошаркаш двометраш Шехрија Нухановић – Саша је био избацивач. Чланови клуба су добијали чланске картице, која је одузимана ако би власник прекршио правила… Тадашњи општински преседник омладине Слободан Романовић је рекао: -“Да ли ће ова омладинска институција живети дуго, или ће брзо бити укинута, зависи све од младих Титовог Ужица, њиховог понашања и односа према инвентару. Надам се да ће сви схватити значај Клуба омладине и прихватити га као нешто своје”. Клуб није имао регулисано грејање, вентилацију, приликом сваке јаче кише улазила је вода, која се сливала и пунила нижи подијум за игру. То је бити проблем током 15 година постојања ове институције.
Током пролећа 1974. на место руководиоца у ОК долази Драгиша Степановић Гиле. Мења екипу која је водила клуб, јер га је, иако је била омладинска инстититуција, приватизовала. За музичког уредника поставља Предрага Ковачевића, мене. То се догодило после аудиције. Претходно искуство сам сам стекао као музички сарадник на Радио Крагујевцу, током рада уз екипу емисије “Чаврљање”, која је била пандам емисији “Минимакс”, Радио Београда. Радио сам то као диско џокеј у крагујевачким дискотекама Дома омладине, Дома ЈНА, хале “Језеро”, имао сам искуства у раду “уживо” и контакту с масом, зато није чудо што сам победио на тој аудицији. Нешто касније, највероватније због стално препуне дискотеке, у Омладинском клубу добио сам стални посао и могао сам да планирам своју будућност…
Од тада дискотека ОК затвореног типа, отвара своја врата преко целога дана посетиоцима. Организујем матинее типа Прича о Хендриксу, Ролинстонсима, Лед Цепелин, Криденсима и сл. Диско вечери се организују 5 дана у седмици.
Почео сам да радим на Радио Ужицу емисију Дискорама, да пишем музичку колумну у листу “Реч Младих”- “Музички осврт”. Касније се уз мене као ди-џеј се појављује у Омладинском клубу Зоран Домановић Доман, најуспешнији од великог броја ДЈ помоћника, касније фотограф у ужичком Музеју. У дискотеци гостују: YU група, група СОС, Поп Машина, Дах, ту свој први наступ ван Крагујевца има група Смак… Почињемо да организујемо концерте у Хали спортова, где ће гостовати: Бјело Дугме, Парни ваљак, Идекси, Сребрна Крила, Смак, Атомско Склониште, Булдожер… већина атракција тадашње YU рок сцене.
Иако су се сви противили уговорио сам два концерата тада најбољег српскег џез бенада Гут Марковић сектета. Сви су говорили да ће сала бити празна, “ко још слуша џез у Ужицу?”. Али, знао сам да ће сала бити препуна, многи су остали пред вратима, јер су све улазнице биле распродате. На другом наступу после годину дана саксофонисти Мићи Марковићу су јавили да му је умро отац током паузе… Иако видно потресен, одсвирао је до краја и више него је било потребно. Какви су прави џезери? Невероватни професионалци, космополите, мала им планета… После тога било је неколико покушаја и наступа ужичких музичара који су волели и свирали џез. Али све се ту завршило, без шире друштвене помоћи није се даље могло, политичари су били глуви и слепи за све што им није доносило личну корист. Ипак је основано Удружење љубитеља Џеза Ужице.
