Тако Феникси кренуше у ужичку рокенрол авантуру. Свирају у свечаној сали Гимназије, тада се још увек радило суботом, тако да су ове игранке биле “после школе”. Током зимског распуста “Феникси” постају веома популарни, на њиховим игранкама присуствује преко 1000 малих Ужичана. Преполовљавају посету суботом у дискотеци Клуба омладине, посету у биоскопу “Партизан”. Али, иако изузетно репродуктивни, иако свакодневно вежбају, не успевају репертоаром дуго да буду конкуренција дискотеци. После медијске експлозије филма “Суботња грозница”, публика се враћа у дискотеке, сви хоће да буду Џон Траволта. Али је због неких “нових клинаца” пуно и у сали Гимназије.
Групу убрзо напупушта клавијатуриста Зоран Вуковић. Уместо њега долази ритам гитариста Димитријевић Љубиша Љушо. “Скидају” нови репертоар и тада постају локална рок атракција. Певач Бобан Радојевић је једном приликом рекао: “Ево како је изгледао тај чувени музички блок, Леди блек, па Дона, па Сан Франциско, Ђулај Морнинг, пуно ствари смо свирали од Јураје Хип, уствари све то с чим је Ковач у ОК палило масу”… Свирарали су све што је тада било популарно, широк музички дијапазон. Бобан Радојевић је највише волео Здравка Чолића, који је за њега био појам квалитетног певача, али је са истим жаром певао све остало и Стонсе и Битлсе, Јурају Хип, Дорсе, Корни групу, па све до Чолића и Кемала Монтена…
Феникси 1978. наступају на “Рок излогу 1”. Због овог наступа у дискотеци ОК праве прву сопствену песму. Уз “Рађање” доживљавају пред близу 1000 присутних праве овације, а већ на следећем извођењу ове њихове песме публика заједно пева са Бобаном. Овај наступ Фениксима доноси на неки начин афирмацију, јер тада потврђују да су најбоља ужичка млада рок група. Нешто касније Омладински клуб организује у Хали спортова коцерт групе “Парни ваљак” и сарајевске групе “Код”. Феникси наступају на опште задовољсто Ужичана као предгрупа. На плахатама и летцима који су избацивани из авиона, писало је: “Парни Ваљак, Код и Феникси у Хали спортова”.
Феникси су увек имали неке опрошајне наступе који су баш због тих опроштаја добро припрeмани, а и на њима је владала спонтаност и дружење. Први опроштајни наступ је био 1978. године, на терену испред срушене Соколане, када су завршили средњу школу, пола групе је после отишло на студије у Крагујевац. Наравно, да би добили подршку Омладинске организације и “општинара” и тако обезбедили бину, скеле, струју итд, морали су да приход намене у хуманитарне сврхе. Баш у то време од најбољих ужичких рок музичра основана је група Кило и по, бубњар Мато због професионалних намера групе је сада са њима. Почињу да свирају игранке петком у дискотеци Клуба омладине…
Феникси ипак настављају повремено да наступају, када се скупе и кад им се укаже прилика. Први су се сетили тог простора испред некадашње срушене Соколане, који је већ неколико година “зврјао” празан, чекајући да почне да се гради аутобуска станица…
Необавезан стил, сви скоро униформисани џинс и шангајке, у то време се мање водило рачуна о облачењу, престижним стварима него у ово данашње ишчашено време, када је важије шта се носи на ногама него шта се има у глави. Феникси су највише желели да свирају и да се друже. Чим би дошли до пара “трчали” би до Трста да купе нове плоче и понеки иструмент. За разлику од “Кило и по” они су све радили из задовољства и нису им падали напамет тиражи плоча и професионални рад. Нихово дружење није било ништа друго него велико другарство и слога, чак нису имали лидера у групи, сви су били једнаки, а и однос са другим ужичким рокерима је био коректан и није било нетрпељивости. Свако је свој таленат искоришћаво на најбољи могући начин. Браћа Зумберовићи су имали и сликарски таленат. Правили су необичне плахате за наступе Феникса. Мато је у стрип – фазону смишљао њихов изглед, а други брат је све то урадио на линорезу. Плахате су биле великог формата. Заиста су лепо изгледале, једино је био проблем што су обожаваоци Феникса желели да их имају, па су их скидали и носили кућама. И тако, из Куда у Фениксе крајем 1979. долази осамнаестогодишњи Вецо Герзић, за кога се већ чуло да је прави мајстор на бас гитари на инсистирање соло гитаристе Бобана Деспотовића. Трле се посвећује спорту, нарочито зимском и бизнису. Појачани са Вецом, Феникси су могли да се ухвате у коштац са ондашњим југословенским рокенрол вуковима…
Ускоро им се пружила прилика. У организацији Клуба омладине и Вечерњих новости на терену испред некадашње Соколане одржана је велика рок смотра, на којој је наступило и Бјело дугме. Феникси су тада искључиво свирали своје композиције: “Рађање”, “Такве речи”, “Сан”. Био је то најпосећенији рок концерт свих времена у Ужицу. У првом делу концета на моје инситирање је било предвиђено да наступи више ужичких група и оних из околних варошица. “Кило и по” је требало да буду локалне звезде те вечери и да свирају непосредно пре “Дугмета”. Знао сам да је међу њима било несугласица, али сам мислио да ће памет победити и да ће то превазићи. Нису наступили те вечери и то им је једна од највећих мрља у каријери… Дуго времена нисам могао да им опростим ову срамоту. Овај концерт је био ужички Вудсток и одложио је дуго времена почетак пропадања рок сцене у Ужицу… Много година касније, баш на почетку двадесет првог века, Феникси сада већ средњовечна господа, дају велики допринос новој афирмацији рокенрола.
У то време ужички Омладински клуб је познат у региону по организацији добрих рок концерата. Толико сам био тврдоглав да сваки концерт успе, да сам да бих спречио мување и лоповлуке, често, уз помођ Радојка Веселиновића, кога смо тада звали “Пијуко”. Пецин брат Пијуко, из горњомилановачке стрип продукције продавао карте у Хали спортова, обилазио је улазе и стрепео да се нешто непредвиђено не догоди. Два концерта која сам упамтио да су била дубке пуна, а публика презадовољна, су у Позоришту концерт Лазара Ристовског и у Хали спортова концерт групе Парни ваљак. Сем тога, често сам у дискотеци ОК клуба радио у тандему са тадашњим легендама на клупској ди џеј сцени, с Мићом Минимаксом и Зораном Модлијем. Било је “како води с Ковачем програм Зоран Модли”. Модли је имао сјане џинглове на програму своје “Летеће дискотеке”. Док је духовити Минимакс одговарао на питања које би публика исписивала на полеђини улазнице, које би убацивали у картонску кутију на шанку, Мића би их несумице вадио и просипао духовитост и вицеве. Мој посао је био да изабрану музику врхунски миксам и убацујем звучне ефекте.
“Почетком осамдесетих “Феникс” и “Кило ипо” су предсављали узор многим градским дечацима, нарочито онима који су желели да свирају. Један од њих био сам и ја. Моја прва сећања и импресије датирају из тих раних осамдесетих. Почетком осамдесетих пролазио сам преко Трга и сећам се црвених кутија, то су били “Маршали” Фенкса или Кило и по. Они су подстакли многе у граду да почну да свирају, вежбају и праве бендове. И ја сам био на њиховим концертима и игранкама, а већ у шестом разреду основне школе сам почео да свирам игранке у основним школама. У сваком одељењу од петнестак дечака, бар десет њих нешто је свирало, покушавало… Гитара је тада била у свакој кући, у свакој соби, сви су нешто свирали. Ја сам био у првој генерацији полазника музичке школе у Ужицу, а ван тога сам покушавао да свирам нешто другачије од те класике. Тада је “Бело дугме” било на врхунцу популарности, а ја сам био инпресиониран тиме што је чак и моја мајка, која је тада слушала Здравка Чолића, Миша Ковача, Ђорђа Маријановића и сличне певаче, одједном је почела да симпатише те дугокосе момке у чизмама са високим платформама.
(…) После тих Феникса, због којих сам отпочео да свирам и Кило и по, било је доста бендова, можда петнестак у Ужицу, који су се појављивали на Рок излогу, Игранкама такмичењима. Поменућу неке од тада активних група – Страх, Прва Помоћ, Генератор, Кинг сајз, панкере Увалече из Јапатка… Сваког петка се свирало у Диску, Гимназији, Дому ЈНА, школама осим “Душан Јерковић”. Размењивали смо иструменте, помагали једни друге, иако је све то било на примитивном техничком нивоу. Ковач, музички уредник у клубу омладине је то све будно надгледао у потази за талентима…” Сећао се Срђан Миливојевић Сикац, фронтмен најуспешније ужичке рок групе “Тина”.
Нису се само у ужичком Омладинском клубу скупљали музички таленти, било је ту разноразног талентованог света, од малених балерина са њиховом наставницом Дацом, која је ту држала балетску школу, па све до изузетних цртача стрипова какав је био Душко Јеверићић (данас 2019. с породицом живи у Ариљу). Дуле је тада нацртао први ужички рок стрип, који је рађен по тексту хита групе Кило и по “Јелена”. Главни јунак је ко други него Ђоко певач… Није само Дуле умео да црта, умео је многе друге ствари. Заједно смо направили од старог школског глобуса куглу с огледалцима која није заостајала за фабричком и апарат који је правио балоне од сапунице. Све да дикотека ОК не заостане са светом.
