Уметничке тајне куће на Доњој чаршији

1214

Била је донедавно ругло тог дела Главне улице у близини Прве основне школе. Оронула, отпалог малтера са зидова. На спрату ове старе ужичке куће се налази неколико станова. Још су у становима понегде приметне борове даске од некадашње позорнице. Испод куће је било и стовариште позоришног декора. У једном од станова живео је са мајком и очухом млади, данас познати, писац Светислав Басара. На њој је својевремено била постављена 1938. године прва ужичка светлећа неонска реклама, на којој је плавкасто зеленкастом бојом повећим словима светлело “Кино”.

Биоскоп “Луксор” са првом ужичком светлећом рекламом
Биоскоп “Луксор” са првом ужичком светлећом рекламом

Ту стару ужичку кућу занимљиве прошлости својевремено је изградио ужички ас газда Вељко Лазић за свој Хотел „Лазић”. У времену између два светска рата намена јој је промењена и у њој на спрату је почео са радом „Тон биоскоп Луксор”, први у целом ужичком крају. После рата „покретне слике” замениле су „даске које живот значе”, ту је из Соколане пресељено градско позориште. Генерације љубитеља филма и театра неколико деценија уживали су у овом знаменитом ужичком здању.

Ретки су они који се сећају данас предратног кина “Луксор”. Међу њима је ужички историчар Драгослав Риле Богдановић, који се приближио 90-тој години живота. Као дете радо је ишао у “Луксор”, где је највише волео да гледа “каубојске” филмове. Запамтио је да су власници Луксора били Драги Аранђеловић и његова жена Филка, пореклом Гркиња. Филка га је познавала из комшилука у ужичкој Клисури, па би га који пут послала да је послуша, а за узврат би га бесплатно пустила у биоскоп.

На сцени ужичког градског позоришта постојала је и “мала сцена”, фотографија са преставе 1954 . године
На сцени ужичког градског позоришта постојала је и “мала сцена”, фотографија са преставе 1954 . године

“Биоскоп се налазио у то време на спрату Тодоровића кафане. Ех, какво је задовољство за мене, дечака у малој ужичкој вароши, која је тада имала око 8.000 становника, с краја тридесетих, било да гледам светске филмове. Сећам се да је у кино сали испред великог екрана био ред клупа, за оне са најјефтинијим картама, затим неколико редова бољих столица, па на крају једно узвишење са ложама и посебним улазом за добростојеће гледаоце. И док су се на спрату куће сањали филмски снови, доле у приземљу иза кафане било је двориште са шталом за смештај запреге, са довољно широком капијом до улице и за пролаз запрежних кола.”

Дејан Маленковића је написао књигу “Ужички амаркорд” где каже да су први биоскопи у Ужицу стигли су с почетка двадесетих, да би „Луксор” са звучним кино-пројектором прорадио тридесетих година. Пише да се налазио на Доњој ужичкој чаршији (код Прве основне школе), на „горњем боју” Тодоровића кафане, који је власник биоскопа Драги Аранђеловић преуредио у кино-дворану. Да захваљујући предузимљивости власника ’Луксора’, Ужичани су скоро истовремено кад и Београђани у биоскопу гледали тадашње популарне филмове: “Сан Франциско”, “Поручник индијске бригаде”, “Хуарез”, “Последња заповест”, “Марија Валевска”… Ера предратног „Луксора”, пише Маленковић, завршила се 5. априла 1941. приказивањем Фордових „Поштанских кола”. Убрзо потом је избио рат.

Зграда у којој је био биоскоп и позориште 2019. године
Зграда у којој је био биоскоп и позориште 2019. године

После Другог светског рата није више постојало кино „Луксор”, иако је још стајала она светлећа реклама на фасади куће. Првих поратних година на њеном спрату су се окупљали чланови удружења интернираца, а одржаване су и градске приредбе. Године 1948. ту је почело да ради градско позориште основано три године раније: „Народно позориште Титово Ужице премешта се 1948. у Филкин биоскоп, који се налазио на главној градској улици. Са реконструкцијом главног градског трга позориште добија своју нову зграду, отворену 1967. године”, наведено је на сајту ужичког позоришта.

Тада се завршила веза веза ове куће са уметношћу. Простор на њеном спрату, који је био и сала за филмове, па за представе, претворен је седамдесетих у четири стана. Веза са позориштем ипак није сасвим изгубљена: у тим становима своја стамбена питања решиле су поједине породице позоришних радника. И данас је сачувана импозантна стара дрвена веранда са северне стране куће, са које се улази у станове. Кућа је заштићена законом и сада лепо изгледа с новом фасадом, резултат конкурса који је омогућила ужичка Општина.