Градски урбанисти Ужица нису никада водили рачуна о очувању старе ужичке чаршије, о чему су и на студијама учили, већ су једва чекали, да се нека стара кућа уруши, па да је докрајче и да изграде нову зграду, са што више спратова. Што већа, боља зарада власнику, на овом нечасном послу… Бојим се да ће наши унуци само у присећању изговарати реч „чаршија“, а да неће остати ни једног обележја некадашње лепе и дичне старе ужичке чаршије.
Да се подсетимо… Ужице је био центар сиромашног и у сваком погледу пасивног ужичког округа, који је бројао око 200 хиљада становника, од којих је на ужички срез долазило око 40 хиљада, који су 90 посто живели на селу. У ужичкој чаршији било је највише кафана, па онда дућана и пекара. Најпривлачније за децу су биле пекаре, јер су трчали „ко ће пре“-до оне пекаре, где се могао за ситне паре купити „запањац“, чим се огласе пекари са повиком „вруће печење“, уз ударце сатаре о пањ, на коме се печење секло. Дуж чаршије су се деца играла „ора“, купа и царића. Пуцале су по неки пут прангије ударцима о тротоар, а било је и „битака“ између дечака Горње и Доње чаршије, нарочито за време рата…
Добош са добошарем је био главна атракција за децу. Добошари су на малом добошу, прво лупали удараљкама неколико минута, на три места: на почетку чаршије, у средини и на крају, негде испред Мидине кафане. После читања текста, добошар лупи још 3-4 пута, да се зна, да је крај. Углавном су деца трчала, да чују добошара, као да нешто разумеју. Ретко би приступио понеки докон грађанин или пролазник. А онда би деца ишла за добошарем, да поново чују, шта он то говори, на следећој раскрсници. Наравно, није постојала друга могућност оглашавања. Вести, које су добошари читали биле су за време рата, разне објаве, наредбе и забране, „полицијски час“ од-до, али неки пут најављивање ретких приредби или фудбалских утакмица.
На самом почетку педестих на Житном пијацу почела је да ради Разгласна станица, повећа просторија у препознатљивој згради са балконом од кованог гвожђа окренутим пијацу. Стари микрофон, радио апарат Космај, грамофон са неколико плоча, књиге, новине… Пољски телефон, са индуктором и ручицом. Све помоћу штапа и канапа. Препотопски излупани добош ужичких добошара био је ту изложен, а касније му се губи траг… Отприлике тада када су нестали добошари почело је и нагло рушење Ужица и огромна градња Титовог Ужица, од Трга па читавих квартова у улици Маршала Тита, па до знаменитих кућа веома значајних Ужичана…
Познати ужички богаташ Алекса Ако Орловић је крајем 19 века изградио први ужички Hотел “Орлић” са ресурацијом у приземљу. Зграда се налазила иза нове поште, на самом почетку улице која води на Мегдан према некадашњој кафани “Труман”. У њој је деценијама била веома снадбевена пољопривредна апотека. Ова некада лепа зграда је једна од последњих срушених које су показивале како се некадашња турска касаба полако претварала у “европејско Ужице” .
