Највише снаге и средстава, Ужични у тим годинама после Првога светског рата уложише у обнављање индустрије. Највише се примећивало у ткачнци у којој пуном паром почеше да раде разбоји. Тада, у послератној Југославији, потражња за текстилним производима је била огромна. Ужичка ткачница овом тржишту нуди различита платна: српско, чаршавско, шустерско и ланено платно, платно за сламарице и паковање, фротирске и берберске пешкире, цвилих, поркет, брокат, пуплин, цвишну, памучне шалове, свилене марамице, салвете и прекриваче и, то можда и најважније, беле фланелске пелене, које ће ностити генерације малих новодолазећих Ужичана.
У старом Ужицу није било споменика, скулптура, фонтана и других уметничких вредности. Ужице је имало јавне чесме, поједине укусно обликоване од мајстора каменорезаца и клесара. Још увек су биле најлепше оне које пред крај деветнаестог века поклонише своме граду опанчарски, пекарско – механски и абаџиско – теразиски еснаф, и чесма код цркве посвећена проти Гаврилу Поповићу. На срећу, нико их није уништио у протеклим бурним временима, само су их сељакали, па су и данас најлепши украс града, на којима могу да нађу освежење мали и велики Ужичани. Ужичке чесме, између осталог, су и симбол традиције ужичког пословнога света.
Ужице је тада варош великих контраста. На једној страни људи у кондурама, опанцима, у вуненим белим чарапама, искрпљеним чоханим туровима и лактовима, у масним шајкачама, а на другој страни модерне куће, намештене по градски, а укућани са шеширима и у другој европској ношњи. Била је то мала варош од Доварја до Курлагиног раскршћа, па су се сви у главу знали. На једној страни је одјекивала ерска “кајда”, извика, а кроз прозоре неких кућа ширили се акорди клавира, изводиле композиције познатих европских уметника – “гајила се музика са француским језиком”, али се могао чути са грамофона са великом трубом и амерички џез.
Разговарало се о политици и разним марифетлуцима, али и о уметности и књижевности. Било је много оних којима је живот био као из бајке. Једни су, као и свуда, живели у раскоши, други на граници егзистенције. Домаћинства су имала шпорете, европске ствари, али је још било огњишта, верига, земљних лонца и ћасе, дрвених кашика. Ко није у радњи имао струје, са првим мраком навлачио је капке на прозоре и затварао радњу. Ко је имао, настављао је да ради ноћу, преносећи једну сијалицу на дугачком гајтану на место где је светло било потребно.
У Ужицу је почела нагла градња кућа и локала, уз то стижу и нове индустријске машине, повећала се потрошња електричне енергије. Ужичка ткачка радионица 1923. узима у закуп, а од 1927. године купује од породице Атанцковић електричну централу у клисури испод Старога града. У том времену Ткачница ради и на обнови електричне мреже и централе. Крајем тридесетих, директор у ткачници је био Петар Констадиновић. “Ткачничари” пробијају тунел од бране до турбине, замењује генераторе, а уместо дрвених бандера подиже бетонске, које се и данас, на неким местима, могу видети у Ужицу. Замењују трафо станице и ваздушне водове.
Од 1928. почиње да се гради и пушта у погон нова електрична централа у Турици, тада код Ристовића махале, за коју је у Сињевцу подигнута нова брана, која ће под именом Велика брана, са белим, великим буковима, који се преко ње уз хук обрушавају, донети много радости Ужичанима. Тих година засигурно то је највећа ужичка атракција. Сваке године до краја педесетих година, на Велики петак, ради чишћења, испуштана је вода из Велике бране, па се ошамућена риба могла хватати корпом, шерпом, капом, шеширом, како је ко стизао и шта му се задесило у руци, ако није било ни тога онда голим шакама. Рибе је било “ко плеве”, и средином реке и у плићаку. После тога је град данима мирисао на пржену рибу.
У Ужицу су постојале две банке и једна кредитна задруга. Најстарија је била Ужичка градска штедионица (основана 1884). Ужичка трговачку банка је основана 1908. године, а њена делатност је била занимљива јер је обухватала есконтовање меница, пословање са чековима, а највећи удео оснивачког капитала потицао је од срестава акционара Ужичке ткачке радионице. Године 1911. је Ужицу основана и Ужичка кредитна задруга, која је кредитирала индустрију, трговину, занатлије и остала грађанска лица, дајући новац уз камату и тако остварујући профит деоничарима. Одлуком Градског народног одбора банке су престала са радом 1947. године, а Кредитна задруга крајем 1948. године. Имовину и послове су преузеле Народна и Инвестициона банка послератне Југославије.
