УЗ РАМЕ ВЛАДИМИРУ И СТЕВАНУ
Успесима српске војске у ослободилачким ратовима велики добринос дали су ратници из чувене гостиљске фамилије Туцовић. Осим тога што их је петнаест положило животе у темеље нове отаџбине, међу којима и највећи српски социјалиста Димитрије Туцовић, тројица су постала витезови са највећим ратним одликовањима. Синовима старог проте Јеврема, официрима Владимиру и Стевану, уз раме је стао и поднаредник Јован Туцовић.
Овај брзо заборављени јунак рођен је је 1872. године у породици сиромашних земљорадника Глигорија и Мирјане, са којима је провео младост, помажући им у пољопривредним пословима.
На одслужење шестомесечног војног рока отишао је 1893. године у 4. чету, 2. батаљона IV пешадијског пука.
Оженио се Милевом Терзић из Алиног Потока са којом је имао сина Богољуба.
У рат са Турцима кренуо је 1912. године са јединицом у којој је служио кадар. У његовој персоналној документацијн стоји да је као резервни пешадијски редов у 4. чети, 2. батаљона IV пешадијског пука другог позива, за личну и осведочену храброст у ратовима од 1912-1916. године, одликован Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, а осим тога носилац је и Руског Крста Светог Ђорђа и Албанске споменице.
Захваљујући заслугама у дотадашњем току ратовања, храбром и јуначком држању, самопрегору и извршавању свих постављених задатака, Јован Туцовић је на солунско ратиште стигао у чину поднаредника и командира једног одељења. Са својим ратницима прошао је кроз пакао Кајмакчалана, учествовао у покољу на Сивој стени, освајао Кочобеј и Старков гроб и кад је изнео живу главу из ових људских кланица, погинуо је у мањем окршају 6. октобра 1916. године.
