Ужичани на послератним радним акцијама (други део)

1930

Најважнија радна акција у првој години „петогодишњег плана“ била је изградња пруге Шамац – Сарајево. Од 1. априла до 15. новембра 1947. на веома тешком каменитом и подводном терену обраслом шумом, испресецаном дивљом планинском реком, пругу дугу 243 километра градило је 211 370 градитеља. То је била друга велика радна акција омладине Југославије.

Шамац - Сарајево плахат
Шамац – Сарајево плахат

Радило се даноноћно, у три смене. На Врандуку, Лашви, Добојском насипу, Савском мосту, на читавој траси од Шамца до Сарајева, водила се битка и са временом да пруга буде на време завршена. Као и на свим осталим радним акцијама, и на овој омладина ужичког краја је масовно учествовала после озбиљне припреме о чему говоре записници, извештаји КПС пуни података о састанцима и другим скуповима, на којима су вршене припреме за одлазак на изградњу пруге.

Од омладинских чета ужичкога округа формирана је Прва омладинска радна бригада, која је носила име првог југословенског народног хероја Петра Лековића. Ова бригада је састављена од 300 младих, а командат бригаде је је био Радомир Павловић из Пожеге. Прва ударна радна бригада радила је у Лешви на крчењу терена, раскопавању земљишта, одвожењу материјала. Савлађивали су тежак терен даноноћно са великим радним еланом у такмичењу за што боље резултате на такмичењу између чета пребацујући норму. Ужичка бригада је била пример свим бригадама на градилишту, због чега је примила прелазну заставицу.

Радило се на најтежим пословима у тунелу
Радило се на најтежим пословима у тунелу

Формирање 6. и 7. Омладинске радне бригаде се догодило у Титовом Ужицу у присуству бригадира и родбине, омладинског руковоства и политичара. У Зеничком пољу у току јула и августа 1947. радила је ужичка 6. бригада, састављена углавном од средњошколаца. Њен командант је био Стојан Костић. Седма ужичка бригада радила је на пробијању тунела Врандук. Штаб ове бригаде чинили су: Петар Виторовић, командант, Младен Шкоро, заменик, Владимир Божић, статистичар, Мићо Ђорђевић, референт за фискултуру, мој отац Влајко Ковачевић, био је интендант, и Перуника Богдановић, санитетски референт.

Кад су бригадири дошли у Врадук радили су на великом каменом усеку испред тунела, а после десет дана бригада је добила задатак да ради на избацивању каменог материјала из тунела. У самом тунелу је минерска бригада Југословенске армије минирала стене, а ужичка бригада је на вагонетима утоварила материјал и истоварила га напољу, уз леву обалу реке Босне. Радило се по сменама 8 часова без прекида и недељом и празником. Као најважнију, ову деоницу пруге обилазиле су иностране делегације, новинари, државни функционери итд.

На траси пруге
На траси пруге

У бригади је био развијен културно-просветни рад. У њој је и петнестак дана провео и ужички оркестар ЈНА, чији су припадници у току радног времена радили на градилишту, а увече, у логору свирали на игранкама. Велики успех ове ужичке бригаде је у томе што нико од бригадира није изгубио живот ни теже повређен, што се догађало у осталим бригадама, јер је свакодневно у тунелу испаљивано много мина, а вагонети су вођени великом брзином у потпуном марку. Бригада је проглашена два пута ударном, дала је 15 ударника и 25 похваљених бригадира.

Ударничка значка
Ударничка значка

Осма ужичка бригада „Херој Луне“ радила је на једном од најтежих објеката ове групе, на усеку Лишва, као и предходне, била састављена од ужичке, чајетинске, пожешке, ариљске младости, ова бригада је бројала 230 бригадира. Настављајући са успесима својих претходника, бригада је на самом почетку пребацила норму и убрзо проглашена ударном. Кад је норму пребацила за 54%, проглашена је други пут ударном и добила прелазну заставицу Штаба 8. секције као најбоља на том делу градње. Због рада у ноћним сменама и сталног пребацивања норме, бригада је пет пута проглашена ударном. Скоро сви бригадири су похваљени, а њих 98 проглашено ударницима. На овој акцији радила је 14.

Студентска бригада састављена од агронома и шумара, чији је комадир био Душко Бебић, професор пољопривредног факултета у Београду. Бригада је бројала око 300 студената из ужичког краја. Радили су на траси од Високог до Сарајева. Логор им је био у Љешви, а радили су на откопу земље и изради стопа у реци Босни.

Тито са бригадирима
Тито са бригадирима

У овом периоду комплетна фудбалска екипа ужичке „Слободе“ били у радном односу, одлучили су да свој годишњи одмор проведу у Зеници, на изградњи омладинске пруге. Поред ударничког рада фудбалери „Слободе“ одиграли су и неколико утакмица.

Када је пруга завршена у Сарајеву, 16. новембра 1947, одржан је дан градитеља на коме је говорио Тито. По повратку у Титово Ужице свим бригадама је био приређен свечани дочек.

Ужичани су учествовали у градњи пруга Никшић-Титоград, 1948; Добој-Бања Лука 1951, показавши резултате сличне као у изградњи пруге Шамац-Сарајево.