Tokom 17, 18. i 19. veka, užički kraj su naselile porodice iz Hercegovine, Crne Gore i drugih dinarskih oblasti. Većina današnjih Užičana potiče od tih doseljenika, Era. Ovo stanovništvo je izgradilo jedan specifičan duh – erski duh koji se odlikovao oštroumnošću, dosetljivošću i posebnom vrstom humora. U brojnim anegdotama, iako običan zlatiborski seljak, Era uspeva da nadmudri znatno obrazovanije od sebe – popove, turske age, srpske knezove, državne činovnike. Ono što je nekada bilo, danas se pripoveda, živi i nadograđuje u duhu Užičana. Tako danas imamo tri primera oštroumnog i šeretskog erskog duha, jedan iz turskog vremena, drugi stari i treći moderni. Evo i tri primera erskog humora od vremena Turaka, staroga i novog:
Dok su bili Turci u Užicu, jedan od njih navadio se u selo kod jednog Zlatiborca, pa malo, malo eto ga u goste. Kada je ovaj dojadio Eri i već ga nije mogao snositi, za nevolju ga pobratimi. Turčin rado prihvati pobratinstvo i dođe Eri na čast. Sedeli su za trpezom, ručali i pili do mile volje. Era se dobro zagrejao. Posmatrajući Turčina i njegov debeo crveni vrat, Eri dođe ćef da mu opali jedan dobar šamar, samo neznađeše kako bi to učinio, a da se ovaj ne naljuti i ne zametne kavgu. U trenutku kada se pobratim beše malo nagao nad ćasom sa čorbom, Era raspali koliko god može Turčina po vratu, te ovaj zabi nos u čorbu. Turčin se trže u čudu, misleći da je takav običaj pri pobratinstvu, pa upita:
– Adet (običaj) li je, pobratime da me udariš?
– Adet, pobratime, adet! – odgovori Era.
– E, kad je adet biva nek prođe, ama da se ružan adet ne ponavlja…
Prodavao Era luč na pijaci, a neki kupac, da bi se uverio kako luč gori, zapali jednu zublju, ali se ona odmah ugasi.
– Šta je ovo burazeru? Ovaj luč neće da gori!
– A gde si ti viđo, brate, da luč gori danju? – odseče uvređeno Era i prodade čamovinu umesto luča.
Naišla poveća grupa turista automobilima kroz jedno zlatiborsko selo. Dopala im se livada kraj puta u kojoj je bio i izvor sveže hladne planinske vode, pa rešili tu da ručaju. Upitaše vlasnika:
– Domaćine možemo li u livadi jesti?
– Možete, možete, samo ostavite malo i za Šarulju.
Erski humor u svim periodima najčešće je bio satirična žaoka upućena vlastima, toj večnoj temi svih humorista. Uskoković je zapisao da su Užičani Ere, na strani bili ozloglašeni – nazivali su ih “užičkim čivijama”, “sortom šeretskom”, pa i “rđom užičkom“. A jedna ličnost iz Uskokovićeve pripovetke, došljak, službenik u Užicu kaže: “Ceo mi je svet govorio ti, i nigde da nađem čoveka kome bih se mogao poveriti da me posle ne ismeje”. “Razgovara se samo o politici. Čim ko otvori usta, znao sam već šta će kazati. Napadao se ili uzdizao Garašanin, Ristić ili Pašić. O nima su govorili kao da su sa njima koze pasli. Koji su u opoziciji dizali su gunj i opanak u nebo; i jedni i drugi i na vlasti i u opoziciji, smatrali su narod gorim od stoke”.
I dan danas je slična situacija u zatiborskom kraju kad se govori o političkoj eliti, uvreda preovlađuje, ništa se nije promenio nivo, i danas kao da smo sa njima “koze čuvali”. Tradicija se nastavlja, a zar nisu i dvojica od najboljih srpskih aforističara i humorista iz Užica – genijalni Rade Jovanović i njegov naslednik, Slobodan Simić?
Umetnička fotografija moga oca “Era mlekadžija” koju je snimio 1962. godine na Zlatiboru. Dobila je dosta nagrada na izložbama umetničke fotografije.
