“Ужице је мој град и то је оно што најдубље у себи носим. Када затворим очи, пошто живим сада у Лос Анђелесу, оно што сањам, то је само Ужице. Ово све друго, Београд, студије и све што је дошло после тога, некако се избрисало.” Предраг Антонијевић.
Године 1958. Петар Антонијевић је био је командант припреме омладинске радне акције ауто пут Братство-јединство 1958. године. Кад је припрема завршена, вратио се у Ужице и оженио се, почео је да ствара породицу. Следеће, 1959. године, добије наређење да оде у Ниш на радну акцију. Спакује се и са женом Олгом у поодмаклој трудноћи крене у Ниш, После месец дана, ту у Нишу, Петар добије сина Предрага. Тако је Предраг Гага Антонијевић случајно рођен у Нишу, уместо у Титовом Ужицу.
Сећам га се док је био дечачић, звали су га Гага, одрастао на Тргу у згради преко пута Зеленог пијаца, данас зграда са Споменицом преко пута Хотела Златибор. Гага је био добро, дружељубиво дете, одличан ђак “вуковац”, што није неко чудо, јер га је родила и васпитала учитељица Олга. Отац, политички радник у тадашњем Титовом Ужицу, касније и на најодговорнијој дужности председника општине, васпитање деце је препустио супрузи. Гага је један од оних Ужичана чије одрастање и младост пратила тежина оног терета “немој да нас обрукаш“, као и већину деце тадашњих ужичких политичара, просветних радника и сличних занимања.
Пар пута сам био код Антонијевића, Гага је тада био четврти разред гимназије, дружио се са Игором Радичевићем, који је био активан у дискотеци Омладинског клуба, бавио се фотографијом… Тако са Игором одем код Гаге, у стан Петра Антонијевића у “Белом двору”, тада првога човека града, председника општине Титовог Ужица. Тада није изгледало да ће Гага постати у белом свету познати редитељ. Кад се породица Антонијевић отишла у Београд уписао је архитектуру.
Одличан ђак, ишла му је добро математика, цртање, писање… Са неколико талената у себи био је у великој дилеми шта да ради у животу. Сећао се: “Од најраније младости желео сам да будем филмски режисер”. Када је стигао до факултета, мајка је клекла испред њега и замолила га да не иде у режију, јер је тамо несигурно. Рекла му је: “А ако желиш да будеш уметник и архитекти су уметници, а иде ти добро математика и лепо црташ, па упиши то”. Тако је отишао на архитектуру, али после месец дана је схватио да то није за њега. “Да бих спасао целу ситуацију, решио сам да дам целу прву годину у јуну, све испите, да се мајка не би жалила, и онда сам отишао да полажем пријемни на режији. Примили су ме и више се нисам освртао назад.”
Да би неко дипломирао на филмској академији у то време требао је да режира филм, напише сценарио за играни, документарни филм или режира неку тв емисију… Након низа урађених краткометражних документарних телевизијских филмова, 1984. године Гага је написао сценариј за филм “О покојнику све најлепше”, који су у “Центар филму” решили да сниме. Исте године Гага као сценариста добија награду УНИЦЕФ-а на филмском фестивалу у Венецији. Филм је имао посебну црту и душу, описивао је је дух једног времена… Имао је проблема и перипетија око овог филма, јер је отворено говорио о послератном комунистичком времену. Отворила се расправа како је снимио филм, постало је то скупштинско питање. Ко је финансирао тај „политички промашај“? Реаговали су СУБНОР из Суботице, Новог Сада, Загреба, Сарајева, генерал Коста Нађ, сви, а Програмски савет телевизије се оградио од филма, иако су га они суфинансирали. Погодио је филм сујету многих комуниста, јер је био директна отворена прича снимљена у Негбини на Златибору. Тако је млади Предраг Атонијевић прошао праву муку на почетку своје каријере. Следило је снимање са Александром Ђорђевићем на серијалу „Балкан експрес“ и филму „Балкан експрес 2“. А после тога је уследио филм „Мала“, који је постао Гагина карта према Холиводу.
“У Америку сам отишао случајно, половином октобра 1991. године, зато што је тада велика дистрибутерска кућа „Семјуел Голдвин“ хтели да купи „Малу“. Филм није био српски, односно, био је југословенски кандидат за Оскара, па нису нашли начина маркетиншки да га подрже, да би после неколико месеци одустали. У исто време ни агенција за таленте није хтела да потпише, јер су ови одустали. После три до четири месеца сам схватио да ће бити тешко, али сам постао заинтригиран да покушам у Холивуду, што је у филмском свету као за планинаре Еверест. Пео сам се по локалним планинама, хајде да пробам, да покушам, ништа се лоше неће десити, па докле стигнем. И тако сам остао. Четири године нисам долазио кући у Србију, док нисам затворио ‘Спаситеља’. ‘Мала’ ми је доста помогао у Холивуду, када сам отишао. Глумачки је био врло компактан и снажан, сјајни глумци и после сам га приказивао у Холивуду. У Холивуду је приказиван са титловима и није губио емоцију. Када га је погледао Оливер Стоун, прихватио је да режирам ‘Спаситеља’.”
Да му тада му није било лако у “обећаној земљи”, тачније у Лос Анђелесу, говори податак да га је издржавала супруга Кристина Ешел, којој је неизмерно захвалан. Све док није снимио свој први амерички филм. Након тога ушао је у велике продукције, радио са најзвучнијим глумачким именима на планети и стекао репутацију успешног сценаристе и редитеља.”
Постоји истинита анегдота током кастинга за главну женску улогу у филму “Спаситељ”, продуцента Оливера Стоуна. Гага је био један је од првих који је Наташи Нинковић пружио шансу за филм, касније је признао да је постао зависник од њеног талента. Изабрана је од 86 пријављених кандидаткиња за улогу Вере у филму “Спаситељ”, На кастингу је пробудила својом глумом успаваног Дениса Квејда… А онда је Гага требао да убеди тадашњег управника народног позоришта, Александра Берчека, да пусти тадашњу глумицу приправницу на снимање холивудског филма. Није хтео да је пусти, понављао је да ће да му упропасте дете ако је одведу у Америку. Попустио је после 20 вискија… Тако 1998. године, у продукцији Оливера Стоуна, режира филм „Спаситељ“, који такође постиже успехе и награде.
Током 2000-их у Америци режира филмске наслове: Hard Cash, Little Murder, Breaking at the Edge, где окупља великане америчког филма Вал Килмера, Бен Кингслија, Енди Мекдауела…
Када се Предраг Антонијевић вратио после 25 година у Србију, донео је новину српској кинематографији, крими серију. Током 2016. учествовао је као редитељ крими тв серије „Убице мог оца“, која је после прве епизоде побрала све симпатије публике. Рекао је: “Са глумцима нисам имао никакве проблеме, они су феноменални и они могу да одговоре сваком задатку. Ту је пре свега питање концепта, сценарија и чим се сви ставе у концепт неког другог приступа и друге врсте нарације, сви функционишу беспрекорно. Сви су то школовани и озбиљни људи”.
Тако је један Ужичанин, после 25 година проведених у Америци, после много година репризирања старих серија, покренуо поново продукцију РТС-а са крими серијом “Убица мога оца”. Постала је једна од најгледанијих. Снимио је и другу сезону…
А онда се заинтересовао за Први светски рат и за Српску трилогију Стевана Јаковљевића, и његов лични дневник. Године 2018, са премијером на јубилеју стогодишњице Првог светског рата у његовој режији почиње приказивање новог филма “Заспанка за војника. Припрема, ако на конкурсу прође, филм о страдањима у Јасеновцу током Другог светског рата.
Нема човека који купујући карту за Америку не мисли да је то путовање ка успеху. За разлику од њих, Ужучанин, сада славни редитељ, Предраг – Гага Антонијевић је кренуо са филмом “Мала”, са жељом да победи и заиста је успео тамо “у великом белом свету”, преко баре. Судећи по фотографијама у новинама и часописима, као и неким тв емисијама и начину како ужива у баштама локала, са белим шеширом, томпусом са актуелном причом, некадашњем ужичком гимназијалцу Предрагу Гаги Антонијевићу овде у Србији као и у граду Ера је добро. Боље него у граду Анђела, у тамо неким Америкама…
