Predloženo je da se krupnim slovima na fasadi Prve užičke škole napiše ime zadužbinara i uspravi njegov oboreni spomenik na Belom užičkom groblju. Povremeno se mnogo priča o Iliji Nerandžiću, najzaslužnijem za razvoj pismenosti u Užicu, a onda se isto tako sve to zaboravi. Važio je za časnog i primernog čoveka. „Idi pitaj Nerandžića, ako ni on ne zna kazati, drugi ni toliko”, beležio je reči iz tog vremena Milan Đ. Milićević.
Vratimo se u našem vremeplovu nezaborava na sam početak. Godine 1803 u Grabeši u Hercegovini, rodio se Ilija Nerandžić. Rano je naučio da čita i piše, što je u tom vremenu bila retkost. U Užice je stigao 1837, otvorio dućan i, trgujući pamukom i rujem, stekao bogatstvo i postao značajno ime u varoši. Preko Mokrogorskog karantina stizale su mu poveće količine ruja, koji su slali trgovci iz Bosne. Kupovao je nekretnine od muslimanskih porodica koje su napuštale Užice, ali i od Srba. Od Mariote, udovice serdara Mićića, kupio je kuću i mehanu sa placevima na Varoši.
Postao je znamenit čovek, poznat u Srbiji. Kao knjižar bio je preteča toga posla u Užicu. Uz njegovo ime uvek je stajalo “ljubitelj knižarstva i prosveštenija”. Bio je jedini Užičanin prenumerant na Vukov “Spski reječnik”, štampan u Beču 1852. Pomagao je užičke tadašne kulturne i prosvetne ustanove. Milićević je zabeležio u “Pomeniku” da je svakad pomagao vrednoj sirotinji, kao što su đaci i žene tkalje, koje na taj način preživljavaju.
Kad je Ilija osetio da mu se bliži kraj, 15. marta 1869. godine, sastavio je testament kojim je svu svoju imovinu: kuće, mehane, placeve, građevinski materijal, robu, veresiju, skladište rakije, oružje, pokućstvo, nakit, skupoceni džepni sat, pretvorio u novac i najveći deo – oko 6.000 dukata – namenio zidanju užičke škole od tvrdog materijala. Znatno manji deo sredstava opredelio je školama – trebinjskoj i cetinjskoj, manastiru Duži i svojim sestrama. Testament je kasnije postao izvršni, ali nemirna ratna vremena učinila su da užička prva škola bude sagrađena tek 1884. godine.
Ta ustanova uvek je bila ugledna, u njoj su prva znanja sticali mnogi potom znameniti ljudi: filolog Ljubomir Stojanović, predsednik kraljevske vlade Ljubomir Kaljević, pisac Milutin Uskoković, prva novinarka „Politike” Marija Maga Magazinović, oskarovac Stojan Stiv Tešić, akademik Ljubomir Simović, i drugi poznati Užičani. Danas je jedna od najbrojnijih škola u Zlatiborskom okrugu koja se, kako kažu zaposleni u školi, trudi da se ne zaboravi ime i delo utemeljitelja Ilije Narandžića.
Sada kada su na lokalnoj vlasti oni koji se trude da važno iz užičke prošlosti ne zaboravi i sačuva, posle decenija zaborava na Iliju Nerandžića, vreme je da se škola označi kao njegova zadužbina i podigne i konzervira njegov spomenik. Na samom spomeniku uklesana je Adamova lobanja sa dve ukrštene kosti, što označava duhovnog čoveka, člana neke od veoma tada jakih masonskih loža. Ulica koja nosi naziv njegovog imena nalazi se ispod Pašinovca, poznata je po tome da je to poslednja asfaltirana ulica u centru Užica. I što u njoj živi Dragan Filipović užički pisac dizajner, ljubitelj prirode i Toni Stanković, vlasnik prvih užičkih privatnih novina.
