Бошко Игњатовић (1882-1943) био је ужички кројач-абаџија-терзија. Абаџије су ручно израђивале народна одела од домаћег сукна, украшавајући их гајтанима. То су били веома укусно урађени копорани, доламе, тозлуци, кабанице и разни хаљеци. Разлика између терзија и абаџија била је у материјалу, кроју и начину украшавања. Терзије су шиле углавном за градско становништво, док су абаџије шиле за сеоско. Због сличности заната, често су долазили и у сукобе. Касније са опадањем, оба заната су се међусобно испомагала, па одећу коју би сашиле абаџије украшавале су терзије. Прихватањем грађанства да носе све више европску ношњу, потреба за производима терзија је опадала.
Бошко је имао је тридесетих година 20. Века ортачку кројчку радњу на ужичкој главној улици. Када се разортачио, покушао је сам са прављењем одела, најпре свечаним униформама за војну лимену музику. Затим се повукао и наставио рад у својој кући у ужичкој Клисури, у тада Престолонаследниковој улици.
Године 1941, за време Ужичке републике, учествује у органима нове власти, а и са својом кројачким вештином био је веома користан. Крајем новембра 1941, Бошко је са партизанским борцима, који се из Ужица повлаче према Санџаку. У августу 1942, у селу Радослаја, код Гламоча, скројио је и сашио партизанску капу за Тита. Била је то прва “титовка”. И шивење униформе за врховног команданта било је поверено тада најбољем мајстору кројачке радионице Врховног штаба, шездесетогодишњем Бошку Игњатовићу.
Јуна 1943. Бошко Игњатовић је био је на дужности интеданта Пратећег батаљона Врховног штаба када је нестао, негде у рејону Тузле.
Касније, таква “титовка”, коју је скројио и сашио ужички абаџија, постала је саставни део већине униформи у СФРЈ – од војске, милиције, ватрогасаца до пионира малених.
